Нема среда: ФРИДРИХ ВИЛХЕЛМ МУРНАУ

РЕВИЈА ФИЛМОВА

Циклус филмова Нема среда

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 22. фебруар 2017.

 

17:00 НОСФЕРАТУ (НЕМ, 1922)
Nosferatu - Eine Symphonie des Grauens
ул. Макс Шрек (Max Schreck), Густав фон Вангенхејм (Gustav von Wangenheim)
р. Фридрих Вилхелм Мурнау (Friedrich Wilhelm Murnau)

19:00 ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК (НЕМ, 1923)
Der Letzte Mann
ул. Емил Јанингс (Emil Jannings), Мали Делшафт (Maly Delschaft)
р. Фридрих Вилхелм Мурнау (Friedrich Wilhelm Murnau)

21:00 ФАУСТ (НЕМ, 1926)
Faust
ул. Геста Екман (Gosta Ekman), Емил Јанингс (Emil Jannings)
р. Фридрих Вилхелм Мурнау (Friedrich Wilhelm Murnau)

 

Nema-sreda-Februar

ФРИДРИХ ВИЛХЕЛМ МУРНАУ

ЗОРА НЕМАЧКОГ ФИЛМА

Метафизичко и романтично, експресионистичко и реалистичко, стравично и сетно, тамно и меланхолично, различити су и супротни полови атмосфере коју филмофилмском оку пружају дела једног од највећих аутора у историји филма Фридриха Вилхелма Мурнауа.

Рођен 1889. године у Билефелду, под презименом Плумпе, у имућној породици досељеника из Шведске, Ф. В. Мурнау (уметничко име узео по граду Мурнауу у Баварској, где је као млади глумац имао неку сентименталну авантуру) од малих ногу показивао je интересoвање за књижевност. Читао је Шопенхауера, Ничеа, Ибзена, Шекспира, Достојевског... Није довршио студије филологије у Берлину и историје уметности и књижевности у Хајделбергу, али је упознао славног позоришног импресарија и филмског режисера Макса Рајнхарта, који га ангажује као глумца у Немачком театру (Deutsches Theater). Рад на даскама које живот значе прекинуо је рат, у коме Мурнау учествује као борбени пилот (легенда каже да је његов авион чак осам пута рушен, а да је он увек из њега излазио без иједне огреботине). После једног принудног слетања у Швајцарској, Мурнау је интерниран, али се у том периоду, до краја рата, врло успешно бавио позоришном режијом, а према неким не до краја провереним подацима, снимао је полутајно и пропагандне филмове за немачку владу, што би представљало његово прво искуство с уметношћу у успону – филмом. Очигледно заражен могућностима које је пружала кинематографија, Мурнау јој се потпуно посвећује 1919. Од тада па до преране смрти 1931. године (од повреда задобијених у аутомобилској несрећи у Калифорнији), овај високи, мршави, стално замишљени „гениј” режирао је чак 21 самосталан филм, али трећина његових дела данас се, нажалост, води као изгубљена. О његовим првим филмовима као што су Дечак у плавом (Der Knabe in blau), Сотона (Satanas), оба из 1919, или Јанусова глава (Der Januskopf) из 1920, осим делимично сачуваних сценарија не зна се скоро ништа. Претпоставља се да су пленили визуелном компонентом будући да му је сниматељ често био један од највећих – Карл Фројнд. Француски историчар филма Жан Митри, који их је гледао, присећао се касније њихове „етике и естетике – кроз представљање света на пола пута између сновиђајног и стварног; истина – коју налазимо у сновима, сање – које нас обавештавају о реалности”. Први Мурнауов сачувани филм натпросечног доживљаја Дворац Вогелед (Schloss Vogelöd) из 1921, настао по сценарију најистакнутијег сценаристе немачког немог филма Карла Мајера, конандојловског је карактера, али с много мрачнијим, тескобнијим, типично немачким ликовима и ситуацијама, што већ наговештава велики потенцијал аутора. Следећи филм, ремек-дело Носферату (Nosferatu eine Symphonie des grauens) из 1922. устоличава Мурнауа као једног од највећих немачких и светских редитеља, а пре свега мајстора стилизоване, халуцинантне, морбидне, судбинске, али и гротескне страве. Као ехо легендарног Стокеровог романа Дракула (Dracula), та вампирска повест, снимљена у природном декору (за разлику од већине тада помодних „експресионистичких филмова” и „филмова улице”), ни после десетина нових верзија није превазиђена. Лик Носфератуа у бриљантној интерпретацији Макса Шрека вероватно је један од најбизарнијих у целокупној историји филма, а за невероватну фотографију, декор и сценографију не постоје одговарајући суперлативи. Након тога, Мурнау ствара снажну психолошку драму Горућа земља (Der Brennende acker), гетеовску причу о промашености једног провинцијског талента Фантом (Phantom), обе из 1922. и забавну комедију снимљену у Далмацији Финансије великог војводе (Die finanzen des Grossherzogs) из 1923, да би 1924. завршио једно од највећих дела неме филмске уметности Последњи човек (Der letzte mann). Прича о остарелом, деградираном вратару великог хотела, у јединственој интерпретацији Емила Jанингса, настала је у духу камершпил филмова (kamerspielfilm) – „камерних драма”, које осликавају подсвесно стање малих људи из средњег слоја и њихове проблеме и трауме. Та студија сетног и судбинског показала је да Мурнау, што се тиче психологије људског карактера, нема одговарајућег такмаца чак ни међу својим великим немачким ривалима Лангом и Пабстом. Феноменални сценарио Карла Мајера, незаборавна фотографија Карла Фројнда (с фасцинантним кретњама камере и употребом објектива који замагљују филмску визуру), маестрална сценографија Валтера Рехрига и, наравно, јединствена редитељско-монтажерска минуциозност самог Мурнауа, учинили су да се Последњи човек и данас третира као једно од највећих дела филмске историје. Последња два Мурнауова немачка филма (снимљена пре његовог одласка у Америку, где је потписао уговор с компанијом „Фокс”), обраде су класичних књижевних дела. Комедија Тартиф (Tartuff) из 1925, снимљена према Молијеровом делу, доноси глумачке егзибиције Емила Јанингса и Лил Даговер, али том типично француском, романтичном свету књижевне фантастике, засметала је претерана филмска театралност и преобиље натписа. Много снажнији је Фауст из 1926. инспирисан Гетеовим делом, јер је дух немачке баштине очигледно много више одговарао Мурнауу као аутору. Легендарна прича о човеку који је продао душу Ђаволу представља врхунац стилизације у немачком немом филму, са до тада невиђеном визуелном игром светла и сенки, што је указало и на сталну борбу супротности у самом аутору – романтичног и мистичног, љубави и смрти.

Иако није био први немачки редитељ кога је Холивуд увукао у себе, дошавши у обећану земљу, Мурнау се одмах доказао као најталентованији међу талентима. Његов први амерички филм, Зора (Sunrise) из 1927. године, права је кинематографска „поема љубави” о супротности између сеоског и градског, с непоновљивом студијском сценографијом природних екстеријера коју је направио његов немачки сарадник Рошус Глизе. Дуго година потцењено, то дело је у лето 1958. у избору уредничког одбора легендарног француског часописа Cahiers du Cinema постављено на прво место листе најбољих филмова свих времена. Последњи Мурануови филмови – узбудљива циркуска мелодрама Четири ђавола (Four Devils) из 1929, сеоска епопеја Градска девојка (City Girl)  из 1930. и романтична љубавна прича из Полинезије снимљена на Тахитију Табу из 1931. (која је на једном месту окупила различите стваралачке геније, Мурнауа и Роберта Флаертија) – показују стваралачку зрелост и професионалност, које су награђене потписивањем десетогодишњег уговора с компанијом „Парамаунт”.

Нажалост, трагична судбина прекинула је снове Фридриха Вилхелма Морнауа и убрзо га потиснула у заборав. Но, историја се још једном окренула и његова дела су крајем педесетих у пуном сјају изашла на светло дана. Шта би било с Мурнауом у раздобљу звучног филма, можемо само да нагађамо, али већ на основу његових немих ремек-дела може се рећи да магија још траје и да је светска кинематографија остала ускраћена бар за „ниску бисера”.

Александар Саша Ердељановић