ФРАНЦУСКИ ИМПРЕСИОНИЗАМ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Филмски циклус НЕМА СРЕДА

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / Среда, 7. фебруар 2018.

 

17:00 • ГРОЗНИЦА (ФР, 1921)
Fièvre
ул: Ив Франсис (Ève Francis), Ван Дале (Van Daële)
р: Луј Делик (Louis Delluc)

ЖЕНА НИОТКУДА (ФР, 1922)
La Femme de Nulle Part
ул: Ив Франсис (Ève Francis), Роже Карл (Roger Karl)
р: Луј Делук (Louis Delluc)

19:00 • ШПАНСКИ ПРАЗНИК (одломак) (ФР, 1919)
La Fête Espagnole
ул: Ив Франсис (Eve Francis), Жан Туло (Jean Toulout)
р: Жермен Дилак (Germaine Dulac)

НАСМЕЈАНА ГОСПОЂА БЕДЕ (ФР, 1920)
La souriante Madame Beudet
ул: Жермен Дермоз (Germaine Dermoz), Мадлен Гити (Madeleine Guitty)
р: Жермен Дилак (Germaine Dulac)

ШКОЉКА И СВЕШТЕНИК (ФР, 1927)
La coquille et le clergyman
ул: Алекс Алин (Alex Allin), Лсијен Батај (Lucien Bataille)
р: Жермен Дилак (Germaine Dulac)

21:00 • ЧОВЕК СА ПУЧИНЕ (ФР, 1920)
L'homme du large
ул: Марсел Прадо (Marcelle Pradot), Роже Карл (Roger Karl)
р: Марсел Лербије (Marcel L'Herbier)

МЕНИЛМОНТАН (ФР, 1924)
Ménilmontant
ул: Надја Сибирскаја (Nadia Sibirskaïa), Јоланд Болије (Yolande Beaulieu)
р: Димитри Кирсанов (Dimitri Kirsanoff)

 

ИМПРЕСИОНИЗАМ НА ФРАНЦУСКОМ ФИЛМУ

„За импресионизам природа и предмети
су елементи који допуњавају акцију.
Једна сенка, трачак светлости, један цвет,
били су најпре и израз душе,
да би затим постали саставни део
ситуације, елемент од велике важности.”

Жермен Дилак

Импресионизам је уметнички правац који је настао у Француској током седамдесетих година XIX и био веома популаран до почетка XX века. Име је добио по слици Импресија (Impression) познатог сликара Клода Монеа. Највећи утицај имао је у области сликарства и музике. У сликарству су импресионисти били потпуно субјективни и лирски настројени. У центар свог рада стављали су визуелно богатство, светлост и колорит, дајући предност природним амбијентима над атељеом. У музици, где се импресионизам јавио крајем XIX века, нагласак је пак био на необичним и егзотичним звуцима, фрагментарним мелодијским линијама и приказивању тренутних музичких утисака.

Као пандан сликарству и музици импресионизам је потражио свој пут и на филмском платну, наравно где другде но у земљи у којој је и настао – Француској. Тај термин за француску филмску импресионистичку школу, која у суштини није ни постојала као организована целина, сковао је харизматични Анри Ланглоа, филмски критичар и оснивач Француске кинотеке, вероватно да би је разликовао од тадашњих помодних немачких школа експресионизма и камершпила. Најпознатији представници тог стила насталог почетком треће деценије XX века били су Луј Делик, Жермен Дилак, Марсел Лербије, Жан Епстајн, Димитриј Кирсанов и други. Луј Делик, отац француске филмске критике, покушао је да у својим редитељским остварењима као што су Грозница (Fièvre, 1921) или Жена ниоткуда (La Femme de Nulle Part, 1922) на филму оваплоти теоријски појам „фотогеничности”, односно да прикаже „лирско и психолошко откривање” и „стања душе и унутрашњих емоција” савременог човека. Та једноставна дела, пуна поетске сензибилности и атмосфере амбијента, имала су велики покретачки утицај на друге ауторе, а пре свих на осећајну Жермен Дилак. Својим филмовима Шпански празник (La Fête Espagnole, 1919), Насмејана госпођа Беде (La souriante Madame Beudet, 1922) и нарочито фројдистичким и квазинадреалистичким Шкољка и свештеник (La coquille et le clergyman, 1927) покушала је да створи тзв. музику слика, можда више од осталих импресиониста желећи да креира нешто што ми данас називамо модерним филмским изразом. И остали мајстори те „филмске врсте” (Лербије, Епстајн, Кирсанов) с мање или више успеха трагали су за приказивањем живота, осећајности, психологије људског карактера, користећи богатство филмске слике и њене дарове (специфично осветљење, визуелни ритам кадрова, неуобичајене покрете камере, претапања, двоструке експозиције итд.). Тиме су створили незаборавна кинестетичка дела која и данас узбуђују гледаоце заинтересоване да филм примају као изражавање најтананијих и најпрефињенијих људских емоција.

Нажалост, ера филмског импресионизма трајала је мање од деценију, а већ од средине двадесетих, он се полако утопио у тзв. авангарду. Међутим, далеки одблесци овог блиставог и поприлично заборављеног покрета срећу се до наших дана у делима мајстора филма као што су Албер Ламорис, Жан Реноар, Александар Астрик, Ањес Варда или Бертран Таверније. Иако нико од импресиониста није у целини успео да на платно преточи „потпун филм, остварен једним уједначеним дахом, без падова”, о чему је сањао луцидни критичар Леон Мусинак, несумњиво је да су створили својеврсни „калеидоскоп стварности” и помогли да се кинематографија у целини прене и потражи путеве светлости и ослобађања из учмалог комерцијализма епохе.

Александар Саша Ердељновић