Мој избор: РОБЕРТ НЕМЕЧЕК

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Селекција филмског уредника и музичара Роберта Немечека

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 25. до 27. маја 2018.

Познати телевизијски филмски уредник и музичар Роберт Немечек уврстио је у програм Мој избор, од 25. до 27. маја, неме и филмове из 30-их и 40-их година 20. века, желећи да представи нека заборављена ремек дела која је, како је изјавио у интервјуу за Кинотеку, још као дете гледао у Музеју у Косовској широм отворених очију.

Како је изјавио, то су заборављена ремек дела, визуелно снажна, која би морао да погледа свако коме филм није само пука забава: „Пакао“ (L’Inferno, 1911) Ђузепеа де Ликороа, Франческа Бертолинија и Адолфа Падована, „Варијете“ (Varieté, 1925) Евалда Андре Дипона, „Шангај Експрес“ (Shanghai Express, 1932) Јозефа фон Штернберга, „Вечерњи гости“ (Les Visiteurs du soir, 1942) Марсела Карнеа, „Пет гробова до Каира“ (Five Graves To Cairo, 1943) Билија Вајлдера…

 

Петак, 25.5.

17:00 ПАКАО (ИТ, 1911)
L'Inferno
ул. Салваторе Папа (Salvatore Papa), Артуро Пировано (Arturo Pirovano)
р. Ђузепе де Ликоро (Giuseppe de Liquoro), Франческо Бертолини (Francesco Bertolini), Адолфо Падован (Francesco Bertolini)

GENUINE, DIE TRAGÖDIE EINES SELTSAMEN HAUSES (НЕМ, 1920)
ул. Ферн Андра (Fern Andra), Ханс Хајнрих фон Твардовски (Hans Heinrich von Twardowski)
р. Роберт Вине (Robert Wiene)

19:00 РАЦИЈА У СЕНТ ПАУЛИЈУ (НЕМ, 1932)
Razzia in St. Pauli
ул. Гина Фалкенберг (Gina Falckenberg), Фридрих Гнас (Friedrich Gnaß)
р. Вернер Хохбаум (Werner Hochbaum)

21:00 ШАНГАЈ ЕКСПРЕС (САД, 1932)
Shanghai Express
ул. Марлен Дитрих (Marlene Dietrich), Клајв Брук (Clive Brook)
р. Јозеф фон Штернберг (Josef von Sternberg)

Субота, 26.5.

17:00 ВАРИЈЕТЕ (НЕМ, 1925)
Varieté
ул. Емил Јанингс (Emil Jannings), Мали Делшафт (Maly Delschaft)
р. Евалд Андре Дипон (Ewald Andre Dupont)

19:00 ВЕЧЕРЊИ ГОСТИ (ФР, 1942)
Les Visiteurs Du Soir
ул. Арлети (Arletty), Мари Деа (Marie Déa)
р. Марсел Карне (Marcel Carné)

21:00 ПОДЗЕМЉЕ ШАНГАЈА / ШАНГАЈСКИ ПОТЕЗ (САД, 1941)
The Shanghai Gesture
ул. Џин Тирни (Gene Tierney), Волтер Хјустон (Walter Huston)
р. Јозеф фон Штернберг (Josef von Sternberg)

Недеља, 27.5.

17:00 ПОСЛЕДЊА КОМАНДА (САД, 1928)
The Last Command
ул. Емил Јанингс (Emil Jannings), Евелин Брент (Evelyn Brent)
р. Јозеф фон Штернберг (Josef von Sternberg)

19:00 КО ЈЕ УБИО БГАТАША (ФР, 1947)
Quai des Orfèvres
ул. Лиу Жуве (Louis Jouvet), Симон Ренан (Simone Renant)
р. Анри-Жорж Клузо (Henri-Georges Clouzot)

21:00 ПЕТ ГРОБОВА ДО КАИРА (САД, 1943)
Five Graves to Cairo
ул. Френчот Тон (Franchot Tone), Ен Бакстер (Anne Baxter)
р. Били Вајлдер (Billy Wilder)

 

МОЈ ИЗБОР: РОБЕРТ НЕМЕЧЕК

Наш најпознатији филмски уредник Роберт Немечек уврстио је у програм „Мој избор“ неме и филмове из 30-их и 40-их година желећи да представи нека заборављена ремек дела која је, како је изјавио у интервјуу за Кинотеку, још као дете гледао у Музеју у Косовској широм отворених очију. Ову листу описује као скуп визуелно снажних филмова које би морао да погледа свако коме филм није само пука забава. Басиста легендарне „Поп машине“ говорио је и о свом односу према музици на филму, о љубави за филм ноар, о публици која занемарује филмску и музичку баштину…

Састављајући ову листу отишли сте чак у период немог филма, а најновија су остварења из 40-их година прошлог века. Са којим сте циљем заронили у тако далеку прошлост покретних слика?

Управо оно „чак“ из питања потврђује моје уверење да о немом филму постоје потпуно искривљене предрасуде, а уврежено мишљење међу онима који нису ни покушали да уроне у свет немог филма је да су у питању искључиво мање вредна остварења у поређењу са каснијим филмовима. Моја основна идеја је била да представим нека давно заборављена ремек дела, која сам као дете гледао у Кинотеци широм отворених очију, а за која и данас верујем да их није прогутало време. Без обзира што ме је отац са 5-6 година водио да у „20. октобру“ гледам тада популарне авантуристичке филмове и вестерне (од „Црвеног гусара“ до „Последњег из племена Команча“), ништа од тога није на мене оставило утисак као када сам се први пут, једног понедељка увече када су се приказивали искључиво неми филмови, ушуњао без карте у салу Кинотеке у Косовској и видео, ни мање ни више него „Вавилонску кулу“ Грифита. Не знам како је моје мало срце то издржало. Дотле сам прочитао вероватно све омладинске романе који су постојали, а сада сам оно што сам имао у машти видео на екрану! У Кинотеку сам ишао сваки дан, бар на један филм, а често и на два. Становао сам у улици Мајке Јевросиме, иза угла од Кинотеке и срећом сам био одличан ђак, па су ми родитељи дозвољавали да шмугнем у мрак Кинотеке уместо да шутирам лопту са вршњацима

Иначе, и тада, средином педесетих година, на пројекцијама немих филмова је било врло мало људи у сали, али је постојао чврст уређивачки концепт да неми филм мора да буде редовно заступљен у програму. У то време циклуси су били врло посећени и ред за карте је у увек излазио на улицу. Запамтио сам циклус Ериха фон Штрохајма, који је због великог интересовања морао да буде поновљен месец дана касније. Тада сам први пут видео један од мени најдражих филмова „Пет гробова до Каира“, као и „Летећи торпедо“, за који ми данас у свету нико не верује да сам гледао јер се тај филм води као изгубљен, али ја се добро сећам да је Кинотека имала тај филм, чак и памтим неке сцене из филма.

Гледано у целини ваша листа носи романтични призвук, не само због тога што су неки од филмова жанровски одређени и као романсе. Шта је то што за вас карактерише прве деценије филмске уметности?

Ову листу првенствено доживљавам као скуп визуелно снажних филмова, које би свако коме филм није само пука забава морао да погледа јер у овом избору не постоји ништа што је просечно или занемарљиво. „Инферно“, као екранизација Дантеовог „Пакла“, снимљен пре више од 100 година са најпримитивнијом техником и даље изгледа импресивно и тотално верно литерарном предлошку. „Genuine“ Роберта Винеа, снимљен исте године када и „Кабинет доктора Калигарија“ носи фасцинантни надреални печат који су имали немачки филмови настали у доба ренесансе Вајмарске републике. Нажалост, постоји још доста подједнако фасцинантних филмова из тог тоба који још увек чекају да буду откривени.

Ја ниједан од ових филмова не доживљавам као романсу или мелодраму, пре свега због снажне нарације која плени гледаоца, бришући редовне класификације, тако да ни Марлену Дитрих, вечито запостављану као глумицу, у „Шангајском експресу“ не могу да сведем на вамп свог времена, слично као ни Лију Де Пути у „Варијетеу“. Жао ми је што сам морао да одустанем од неког од филмове Асте Нилзен, која је била прва велика звезда почетком двадесетог века, или Поле Негри, која је у сваком филму, без обзира на жанр, блистала пуним сјајем.

Постоји ли нешто заједничко у одабраним филмовима, нешто што би сте ставили као поднаслов овог циклуса?

Ако би требало да се определим за поднаслов овог представљања, једино би било поштено да се назове „Кинотека мог детињства“, јер све ове филмове сам први пут гледао у Кинотеци средином педесетих година, док сам ишао у прве разреде основне школе, а они одавно више не долазе на екране јер су копије у врло лошем стању, што овде неће бити случај. Сасвим намерно сам одабрао баш те филмове, а не неке за које верујем да би били прави неоткривени бисери, јер ово је ипак, пре свега, омаж Кинотеци у Косовској улици, која је променила мој живот, на чему ћу увек бити захвалан, јер живот би ми био много празнији без свих филмова које сам гледао и који су на мене утуцали у сваком погледу.

Уврстили сте чак три филма Јозефа фон Штернберга. По чему је за вас тај редитељ посебан?

Без обзира што је фон Штернберг најпознатији по филму „Плави анђео“, тај филм најмање носи карактеристични печат филмова који су га претворили у Спилберга свог доба. Раскошне сценографије и потпуно нова визуелна решења, нарочито у „Shanghai Gesture“, тешко да икога могу да оставе равнодушним. Без обзира што су Фриц Ланг, Мурнау и Дрејер били највећи режисери тог доба, фон Штернберг је био и остао категорија за себе. Без обзира што је његово име пало у заборав, свако гледање било ког његовог филма изазива истинско узбуђење, што се тешко може рећи за данашње конфекцијске продукте из Холивуда.

Да ли је за некога ко је као ви био професионални гледалац, као уредник филмских програма на више телевизија, а истовремено је филмофил са великом приватном колекцијом - лако или тешко да се одлучи за свега десетак наслова?

То је немогућ задатак и може да се реши једино онако како сам ја овде урадио: треба се посветити само једном периоду и одабрати заборављене, а у исто време најбоље из тог времена. На пример, ја сам пасионирани љубитељ филм ноара и само одатле би било немогуће одабрати 10 више-мање заборављених наслова врхунског квалитета које одавно нисмо имали прилику да видимо, док са друге стране не може да се заборави оно што му је претходило. Због тога треба зажмурити и понадати се да ће једном бити прилика да се ради на некој озбиљној ретроспективи, можда користећи одличан фељтон Ксеније Зеленовић из часописа „Кинотека“ као основицу, па уз то придодати више француских трилера из златног доба француског филма 1931-1948.

Када сам почео да радим на телевизијама, ја сам себи дао задатак да користим сваку прилику за пласман што више вредних класичних филмова, како би телевизијски гледаоци имали прилику да формирају своје мишљење о њима. То се показало као врло успешно, а ТВ Политика, која је била локална телевизија са својим термином „Филма у 4“ је дошла у сам врх гледаности на територији Београда, а Хамфри Богарт и Мерилин Монро су доживели праву ренесансу популарности. У јеку теленовела, ја сам на екран ставио: „Празник у Риму“, „Три новчића у фонтани“, „Градић Пејтон“ и друге, који је требало да покажу да постоје и другачије, мање глупаве и увредљиве мелодраме. На „Пинку“ сам од првог дана имао исти термин за класични филм, пре свега филм ноар, и ма колико се није уклапало у остатак програма те телевизије, то је имало врло пристојну гледаност, за данашње појмове можда и изванредну гледаност. Када сам дошао на РТС, ситуација са класичним филмом је била катастрофална, исти филмови су се вртели у круг - Фелини, Антониони, Годар, Роберт Алтман. Срећом, за разлику од данашње папазјаније, која је у стилу „једно ремек-дело, па два ђубрета“, тада су било искључиво добри, мада до зла бога изексплоатисани филмови. И наравно, на овај начин нису могли да се регрутују нови поклоници за класични филм. Чак су и домаћи филмови били у таквом стању да су били за избегавање. Разговарао сам са странцима и рекао им да хоћу да на српској телевизији рехабилитујем њихове класике, али да морају да ми изађу у сусрет са најнижим могућим ценама јер је велики ризик да то буде неисплативо. Знао сам да су у доба ЈРТ-а и старе Југославије те цене биле високе, а велики класични хитови, као „Казабланка“ или „Прохујало са вихором“ плаћани су астрономским цифрама, што више није било могуће. За узврат, понудио сам им да узимам неколико стотина класичних филмова годишње, које ионако нико одавно није ни покушавао да обезбеди за неку нашу телевизију. Warner ме је одбио неразумним ценама које су ишле до 5.000 долара по филму, али ми је 20th Century Fox дао цео њихов класични каталог у стилу „узми шта хоћеш, плати колико мислиш да треба“ и све је кренуло. Сигуран сам да је пресудно било што су они видели да ја имам страст према тим филмовима и да ћу се борити да их рехабилитујем, да им регрутујем нове гледаоце и тако филмовима поклоним нови живот. Ипак, пресудну помоћ ми је дао потпредседник Fox-а Јони Коен, који је, као и ја, био фанатик за филмове Фрица Ланга и Ериха фон Штрохајма и са ким сам проводио сате причајући о класичном филму.

С обзиром на вашу музичку каријеру, колико пажње обраћате на третман музике на филму?

Наравно да обраћам, али увек делим на комплетан саундтрек неког филма, пошто он даје генералну атмосферу и може много да утиче на општи утисак – „Истребљивач“ Вангелиса или „Париз Тексас“ су такви филмови, и на песме које могу да носе цео филм, као „Knocking On Heavens Door“ из Пата Гарета и Билија Кида или „Golden earings“ из истоименог филма. Исто тако, постоје саундтрекови који су, независно од филма, музички импресивни, али би могли и да не буду у филму, а да филм не би то осетио. То је случај са Филипом Гласом, чија је амбијентална музика увек целина за себе, изванредна али не и нераскидива са филмом, јер би филмови живели и без ње, и обрнуто. Недавно је био приказан филм „Улице Палерма“, где музика Fratelli Mancusso узноси и заокружује цео филм, истовремено представљајући најимпресивнију слику, која је пракрично фризирани кадар једне улице.

Коју врсту публике бисте желели за овај циклус? Колико данашња публика има стрпљења за филмску баштину?

Потпуно свеједно, једино је важно пружити шансу филмовима. Они који су у контакту са класичним филмом биће одушевљени овим избором, за оне којима је то нешто ново надам се да ће се запитати да ли су живели са неким искривљеним предрасудама. А стрпљење за било коју баштину је увек исто и своди се на лично одређивање према прошлости. Ако данас они који активно прате музику никад нису чули Литл Ричарда или Бади Холија, не значи да за то нису имали стрпљења већ да су музички некултурни. Литл Ричард ће остати највећи певач рокенрола са њима и без њих. Што је један еминентни радијски човек једном рекао: шта очекивати у музици од некога који не зна ни за шта пре појаве панка и „Секс пистолса“?

Шта сте ви некада бирали одлазећи у Косовску? Да ли и даље пратите програме Кинотеке?

Као дете сам гледао буквално све, осим вестерна и мјузикла, које никада нисам волео, мада сам и ту правио изузетке. Неке филмове, као „Велику илузију“, био сам сувише мали да схватим, па сам је открио тек пре двадесетак година, а величину Луја Жувеа, за кога искрено верујем да је један од најбољих глумаца свих времена, нисам схватао врло дуго. Значи, мој однос према класичном филму се одувек сводио на стално преиспитивање, у чему ми је највише помогла моја приватна колекција којој се стално враћам и дан данас. Овде лежи и одговор на други део питања, јер ја сам успео да скупим скоро све филмове које бих поново гледао, па програм Кинотеке углавном само летимично прегледам. Ипак, недавно је био приказан филм „Црвена светиљка“, који деценијама покушавам да набавим, тако да Кинотека и даље има неке непоознанице за мене, као што је то било пре шездесетак година.