Мој избор: НИКОЛА ЂУРИЧКО

У јунском програму Мој избор филмове препоручује популарни и цењени глумац Никола Ђуричко, добитник награде Београдски победник за најбољу мушку улогу на недавно одржаном 49. Фесту. У интервјуу за часопис Кинотека присећа се како је још као основац на БЕТА касетама гледао изузетна остварења светске кинематографије. „Добар филм је пун нивоа и слојева, па га можете гледати и с предзнањем и без икаквог предзнања, а сваким новим гледањем открива се нешто ново. Добар филм и добру причу разумеју деца из четвртог разреда и факултетски професори”, истиче Ђуричко.

Одабрали сте заиста незаобилазна остварења из историје светске кинематографије. Како сте се ви с њима упознали – на Академији, у Музеју Кинотеке, можда с видео-касета?

– Већину сам прво видео на касетама. Не знам које године, али тада су сви видео-клубови прелазили с БЕТА система на ВХС. Мој отац је тврдио да је БЕТА систем далеко бољи и одбијао је да имамо ВХС. Видео клубови су те БЕТА касете продавали за један динар, мој отац је купио око двеста педесет из једног видео-клуба. На тим касетама били су сви ови филмови. Неке сам гледао у биоскопу, неке на телевизији, а неке сам касније, коначно на великом платну, гледао у Кинотеци.

Осим што имају уметнички квалитет, сви ти филмови су и атрактивни за широк круг публике. Шта ви као гледалац тражите од филма?

– Сећам се да сам био четврти или пети разред основне школе када је изашао Амадеус и да ми га је другар из разреда препоручио. „Обавезно иди”, рекао ми је, а другарица која је седела испред нас укључила се у разговор: „Обавезно, генијалан филм, плакала сам као киша.” Не знам да ли данас основци разговарају о филмовима на тај начин. Испред „Козаре” је био ред. Гледали смо и плакали. Мислим да су добри филмови добри за све. Добар филм је пун нивоа и слојева, па га можете гледати и с предзнањем и без икаквог предзнања, а сваким новим гледањем открива се нешто ново. Добар филм и добру причу разумеју деца из четвртог разреда и факултетски професори.

Како чињеница да сте глумац утиче на вашу перцепцију одређеног филма? Да ли процењујете колеге или се препуштате филму као целини?

– Колико год пута да сам покушавао да гледам филм технички, да гледам само вештину глумаца, нисам успевао. Добар филм увек ме повуче и увуче у причу и врло брзо заборавим да гледам технику колега. Можда баш зато што сам глумац осећам да боље разумем и ценим нека постигнућа мојих колегиница и колега, да препознам вештину, уложен напор и танане нијансе.

Међу свега десет наслова, колико обухвата програм Мој избор, уврстили сте по два филма Милоша Формана и Боба Фосија. Шта посебно цените у тим остварењима?

– Искрено ценим њихов целокупан рад. Милош има ту чешку црту хумора у најтежим тренуцима. Та блага аутоиронија, унутар врло драматичних догађаја, страшно ми прија, блиска је мом сензибилитету. Боб носи тај бродвејски шмек, али без самосажаљења и илузија, на нивоу визуелном и наративном велики мајстор. Обојица су велики мајстори.

У овом златном пресеку седамдесетих и осамдесетих година временски се издваја Певајмо на киши (1952). Шта вас лично везује за тај филм?

– Мислим да је проглашен за најбољи мјузикл свих времена. Ја сам га први пут гледао, као што сам већ рекао, на тим купљеним БЕТА видео-касетама. Моја мајка ми је скренула пажњу на њега, била је врло срећна што га имамо у нашој видеотеци. Сећам се колико је било радости и смеха док смо гледали тај филм. Сећам се како касније скачем по киши или покушавам да прескочим двосед као у филму. Има и један слој историје филма у њему, а Артист, који је награђен Оскаром, инспирисан је тим филмом.

На основу ове листе види се да сте љубитељ мјузикла. Колико ту утицаја има ваше бављење музиком?

– Могуће је да има, за мене је музика важан елемент.

На недавном Фесту видели смо вашу изузетну креацију у филму Жив човек Олега Новковића. За улогу (бившег) рокера Ђеле жири вам је доделио награду Београдски победник, а шта очекујете од публике? Хоће ли разумети Ђелине муке или ће оспоравати његове животне изборе?

– Публика има своје пуно право да одобрава, разуме или да не разуме и не одобрава Ђелине поступке. Мени се чини да смо сви ми са Олегом и Миленом (Марковић, сценаристкињом) направили једну искрену, не увијену, не улепшавану, а ипак једноставну причу. Надам се да ће публика препознати наш искрени напор и љубав уложену у прављење филма.

У последње време доста сте снимали у Америци. Можете ли да упоредите тамошњи и наш систем продукције, у смислу услова за рад и креативног односа према филму или серији у настајању?

– Све је у Америци веће јер је више новца у игри. Самим тим и продукциони услови много су бољи и више се времена улаже у развијање пројекта, али и даље се највише цени и вреднује добра идеја.

Зорица Димитријевић