Мој избор: ЛАЗАР ШЕЋЕРОВИЋ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Мој избор: Лазар Шећеровић

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 16. до 20. јануара 2019.

У циклусу Мој избор свој еклектични филмски укус представља Лазар Шећеровић, који је као преводилац био дугогодишњи сарадник Феста, а у урбану легенду ушао је захваљујући првој дискотеци у Београду - „Код Лазе Шећера“.

У његовом избору за ову прилику доминирају француски и италијански аутори. Од 16. до 18. јануара биће приказани „Парижанка“ (1957) Мишела Боарона, „Варалице“ (1958) Марсела Карнеа, „Гепард“ Лукина Висконтија (1963), али и амерички филмови „Љубав поподне“ (1957) Билија Вајлдера, „Поноћни каубој“ (1969) Џона Шлесинџера…

Лазар Шећеровић у интервјуу са Сандром Перовић говори о свом филмском укусу, али и о првим годинама Феста, о чувеним глумцима и редитељима које је имао прилике да упозна и угости у својој кући - Дому Јеврема Грујића.

 

Среда, 16. 1.

17.30 ПАРИЖАНКА (ИТА/ФРА, 1957)
Une Parisienne
Улоге: Брижит Бардо (Brigitte Bardot), Шарл Боаје (Charles Boyer)
Режија: Мишел Боарон (Michel Boisrond)

20.00 ЉУБАВ ПО ПОДНЕ (САД, 1957)
Love in the Afternoon
Улоге: Гари Купер (Gary Cooper), Одри Хепберн (Audrey Hepburn)
Режија: Били Вајлдер (Billy Wilder)

Четвртак, 17. 1.

17.30 ИГРАЧИЦЕ (САД, 1957)
Les Girls
Улоге: Џин Кели (Gene Kelly), Мици Гејнор (Mitzi Gaynor)
Режија: Џорџ Кјукор (George Cukor)

20.00 ВАРАЛИЦЕ (ФР/ИТ, 1958)
Les tricheurs
Улоге: Паскал Пети (Pascale Petit), Андреа Паризи (Andréa Parisy)
Режија: Марсел Карне (Marcel Carné)

Петак, 18. 1.

17.30 ИЗНЕНАДА ПРОШЛОГ ЛЕТА (ВБ/САД, 1959)
Suddenly, Last Summer
Улоге: Елизабет Тејлор (Elizabeth Taylor), Монтгомери Клифт (Montgomery Clift), Кетрин Хепберн (Katharine Hepburn)
Режија: Џозеф Л. Манкевиц (Joseph L. Mankiewicz)

20.30 ПОНОЋНИ КАУБОЈ (САД, 1969)
Midnight Cowboy
Улоге: Џон Војт (John Voight), Дастин Хофман (Dustin Hoffman)
Режија: Џон Шлесинџер (John Schlesinger)

Субота, 19. 1.

17.30 ДЕВОЈКА СА КОФЕРОМ (ИТ/ФР, 1961)
La ragazza con la valigia
Улоге: Клаудија Кардинале (Claudia Cardinale), Жак Перен (Jacques Perrin)
Режија: Валерио Цурлини (Valerio Zurlini)

20.00 ГЕПАРД (ИТА/ФРА, 1963)
Il Gattopardo
Улоге: Берт Ланкастер (Burt Lancaster), Ален Делон (Alain Delon)
Режија: Лукино Висконти (Luchino Visconti)

Недеља, 20. 1.

17.30 КОЖА (ИТ/ФР, 1981)
La pelle
Улоге: Марчело Мастројани (Marcello Mastroianni), Берт Ланкастер (Burt Lancaster)
Режија: Лилијана Кавани (Liliana Cavani)

20.00 БЕРИ ЛИНДОН (ВБ/САД/ИР, 1975)
Barry Lyndon
Улоге: Рајан О’Нил (Ryan O’Neal), Мариза Беренсон (Marisa Berenson)
Режија: Стенли Кјубрик (Stanley Kubrick)

 

Мој избор: Лазар Шећеровић

Филмове за рубрику „Мој избор” у овом броју Кинотеке одабрао је Лазар Шећеровић, легенда града Београда. У интервјуу за наш часопис говорио је о првим годинама Феста, чувеним глумцима и редитељима које је имао прилике да упозна и угости у својој кући (некад првој дискотеци на Балкану „Код Лазе Шећера”, данас Дому Јеврема Грујића – музеју српске историје, уметности, дипломатије и авангарде), богатом културном животу наше престонице у другој половини прошлог века и значају који је филм имао за њега и његову генерацију.  

 

Да ли је било тешко направити овај избор од десет филмова и колико сте се двоумили?

– Било је веома тешко. Да сте рекли сто, човек би се некако ушемио. Овако, сузити се на десет, али бити занимљив за публику и изабрати нешто што није било много пута на телевизији, што се не врти често на Ју тјубу, било је врло тешко, али и веома инспиративно.

Очекивано или неочекивано, чини се да су доминантни француски и италијански аутори.

– Јесу. Наравно, Холивуд је увек доминирао, али нама је европска кинематографија била много ближа. Шездесетих-седамдесетих година, ми смо све италијанске и француске филмове гледали у Београду. Овде су стизале и плоче и филмови и књиге, тако да смо били окренути тој култури. Америка и Холивуд и амерички сан били су нам далеко, а европске звезде осећали смо некако блиским, као да су биле наше, поготово што су многе од њих снимале копродукције у Србији, нарочито Италијани, па и Французи. Снимали су и други, Енглези, Американци, помало Руси, Пољаци, Аустријанци и Немци, тако да је све врвело од филма овде у Београду. Ја сам, ето, имао ту срећу да или преко пријатеља или када сам радио копродукцију, упознам много занимљивих људи, које сам, наравно, позивао и код себе у кућу. Млађи су увек били позивани на парти у дискотеци, а ови други на мало елегантнији парти, горе у нашим приватним апартманима.

Какав је филмски укус Лазара Шећеровића? Шта чини филмски укус?

– Врло је еклектичан. Када сте млађи, имате високе критеријуме и све мора да буде најбоље – најбољи сценариста, који пише по најбољем роману, најбољи редитељ и глумци – а после се мало опустите. Ја волим све жанрове, велике драме и филмове по чувеним романима, чак и класичним, али и филмове који су донели један нови ветар, нешто фантастично.

На пример?

– Па, рецимо... Одушевио ме је Поноћни каубој. Одједном се појавио филм по једном роману, америчком, у коме модерни Жилијен Сорел долази из провинције и хоће да успе у Њујорку. Одушевио ме је апсолутно генијални Џон Војт и било ми је криво што он није добио Оскар. Тим признањем награђен је Дастин Хофман, који је имао врло лаку улогу. Он шепа, муца, служи се поштапалицама, али Џон Војт са својим чувеним изразом лица, запањен у Њујорку, одушевио нас је са свим оним ведетама и окружењем Ендија Ворхола.

Ваше име везује се и за некада најпрестижнији филмски фестивал у Југославији, који је, рекла бих, то и данас, београдски Фест. Превели сте многе филмове које је овдашња публика имала прилике да гледа, сусретали сте се с најеминентнијим филмским ствараоцима тог времена, али и касније, наравно. Каква је веза Лазе Шећеровића и Феста?

– Фантастична је, обожавао сам Фест као и многи други. Централа је била у Дому синдиката, где се налазила она велика дивна сала са 1.700 места, која је служила и за концерте свих врста. Овде, ка Дечанској улици, биле су канцеларије. Долазимо пре подне, договарамо се. Испред мене Пазолини, Џек Николсон, Вера Мајлс, Клаудија Кардинале... Просто човек не може да верује, али ипак кажем себи: „Па добро, то нам припада. Они су дошли у Београд, ми треба ту да се мувамо.” То је било фантастично време, нарочито седамдесете године. На Фесту су се приказивали дивни филмови, амерички, енглески, француски, руски, шведски, али и они из мањих кинематографија попут грчке и румунске. Били смо запахнути и очарани тим божанственим остварењима.

– Ја сам био у преводилачкој екипи, а Дирекција је тражила од свих нас да будемо врло, врло пажљиви према новинарима. Пројекције за ваше колеге некад су почињале у седам ујутро у малој сали Дома синдиката, али и у малој сали Југославија филма, у малој сали „Одеона”, у малој сали Морава филма... Најстрашније је било када би филм дошао без дијалог листе. Једноставно, само би га донели. Понекад се дешавало да ролну испод руке донесе редитељ или његов помоћник у четири-пет по подне, а пројекција је била увече.

Како сте све постизали?

– Требало је одјурити, али неки пут није било времена. Будући да сам преводио симултано, настојао сам да филм пре тога бар погледам, да знам сиже, да знам о чему је. Али дешавало се да га преводим и када га први пут гледам с публиком. То је било најстресније, али ето, некако смо прегурали. Стизало је море филмова: Царство чула, Rocky Horror Picture Show, Природна величина, Жена мајмун Марка Ферера, Неморалне приче Валеријана Боровчика... То су фантастични филмови којима је публика била фасцинирана. На пројекције је долазио crème de la crème београдског интелектуалног и културног друштва. Било је, наравно, и градских симпатичних муватора. Гужве су биле велике, није се могло ући. Карте су се ретко продавале, више су се делиле. Ја сам се увек трудио да убацим нешто оригинално, нешто из новог, модерног језика младих. После много година мој пријатељ, данас чувени сликар, рекао ми је да су дан после пројекција на Академији препричавали штосове које сам ја изваљивао, а који су се уклапали у филм. То је, по њиховом мишљењу, било смешно и духовито.

С којих сте све језика преводили?

– Само с енглеског, француског и италијанског, али једном је дошао неки кинески филм с енглеском листом, која, међутим, није била прављена као друге дијалог листе, и било ми је веома тешко да пратим. И, шта се деси? Заврши се филм, а ја у голој води. Долази цела кинеска делегација да ми захвали што тако добро знам кинески, а ја им кажем да не знам кинески него да сам превео с енглеског. Ето, снашао сам се. То су били тренуци великог узбуђења.

О ком времену говорите?

– Била је то 1971. година.

Значи, ви сте, практично, били ангажовани од првог Феста.

– Не, нисам, већ од другог. Ја сам двадесет пет година био на Фесту. У то време код нас су се снимале велике серије и филмови као што је био Божићни филм, Мама Лучија са Софијом Лорен... Дакле, све велике ведете овуда су продефиловале. Фест је тада био такмичарски фестивал и додељивао је Златну маску најбољем глумцу и најбољој глумици. Касније је из Дома синдиката прешао у Сава центар. То нам је у почетку било необично, али после смо се навикли. Сава центар је фантастичан не само због оне спектакуларне сале од 4.000 места већ и због оних мањих.

Кад већ спомињете Дом синдиката, место где је рођен Фест, да ли вам недостају стари биоскопи у центру Београда: „Одеон”, „Космај”, „Београд”, „Козара”?

– Сви ми недостају, наравно. „Звезда” је била диван биоскоп, у центру, на божанственом месту. Тамо су се давали филмови над филмовима који су имали највећу гледаност. Мислим да је филм Један човек и једна жена видело 350.000 људи. После га је по броју гледалаца превазишла наша Тесна кожа. Волео сам и „Јадран”, који више не постоји. На његовом месту сада је неки кафе. Диван је био и „Балкан” са својом сомотском завесом која се отвара, па „Авала”, „20. октобар” са две сале, где је пре рата била оперета... Све сале су ми биле драге и недостају ми много.

Упознали сте многе филмске звезде преводећи филмове, дакле на самом Фесту, али све оне пролазиле су и кроз вашу кућу. Познати сте по томе што сте правили легендарне журке у центру Београда. Која су то велика имена долазила у кућу Лазе Шећеровића и његову дискотеку?

– Стално младима говорим да морам једнога дана да седнем и направим списак... по професијама: књижевници, филозофи, чувени новинари, редитељи, глумице, глумци, балетске звезде...

Набројте нам звезде – глумачке.

– Има их много: Омар Шариф, Франсоаз Дорлеак, Ивон Мичел, Клаудија Кардинале, Ђанкарло Ђанини, Мајкл Јорк, Питер Финч, Сузан Кендал, па чувени редитељ Алберто Латуада...

Јесте ли тада мењали слику и имиџ наше државе будући да смо ипак живели у социјалистичкој земљи?

– Јесам, али они су знали да је без обзира на режиме Београд увек био велика културна метропола. Све прворазредно овде је долазило, почев од класичне музике. Један од првих успеха у свету Зубин Мехта имао је у Београду и то не може да заборави. Овде су долазили и Давид Игор Ојстрах, Рубинштајн, најчувенији пијанисти. И Мстислав Ростропович први велики успех имао је у Београду. Оно што ми данас нарочито недостаје јесу велике позоришне трупе, француске, енглеске. Њихов долазак некада је био организован на државном нивоу. Данас ови нови менаџери немају, ваљда, интереса за то, па смо ускраћени за такве ствари, али све остало нам долази. Као што знате, премијера филма буде у Њујорку, па одмах потом у Београду, а тек после у Паризу, Берлину, Лондону, и то ми се допада. Некада смо на филмове чекали по четири-пет година. Када је дошао, рецимо, филм Кармен Џонс, који је сензационалан, ми смо лудели. Давао се у „Козари”, у коју се улазило с Теразија. Сви смо тада у школским свескама писали: најпопуларнији глумац – Хари Белафонте, најпопуларнија глумица – Дороти Дендриџ. А Дороти Дендриџ снимала је у Београду прву верзију Марка Пола с Аленом Делоном.

Да ли сте, попут већине филмофила из Београда, и ви одлазили у Музеј кинотеке и гледали филмове?

– Како да нисам! Кинотеку смо обожавали. Гледали смо најлепше филмове, од оних дечјих попут Божићне пустоловине до оног чувеног филма, не могу тачно да се сетим назива... Нанук са севера, о Ескимима. То је нама била једна велика школа. Ми после нисмо студирали академије, оне филмске, али смо прошли кроз све те филмове. Плави анђео, Кабинет др Калигарија, сви филмови Грете Гарбо, Мата Хари, Краљица Кристина, француски предратни филмови Деца раја, Велика илузија – све је то било у нашем „опусу”.

Открили сте ми недавно да имате и глумачко искуство. Да ли бисте то поделили с нама?

– То је било симпатично. Преко једног пријатеља дошли смо да статирамо за филм Штићеник Браце Слијепчевића. Тада смо студирали језике, али наша улога била је без речи. Ја сам само „возио” један ауто у коме сам био с девојком. У ствари, радници су вукли тај ауто тако да изгледа као да се креће, а позади је aerial projection пројектовао један пејзаж. Међутим, касније су дошли странци, међу њима и Ив Боасе, који се опростио филмом Судија шериф, али после снимио и чувени Љубичасти такси са Шарлотом Ремплинг и Фредом Астером. Он је снимио и Цену опасности с Мишелом Пиколијем, Жераром Ланвеном, Мари-Франс Пизије и Габријел Лазир. Велика екипа дошла је у Београд и једног дана била им је потребна група – два манекена и две манекенке. И опет ја возим ауто... Имао сам и врло кратак текстић, али су ме надсинхронизовали. Не знам зашто. Потом је дошао Тајни дневник Сигмунда Фројда и дивна, шармантна продуценткиња Венди Хајвен ми је рекла: „Лазо! Имам улогу за  вас... Ви ћете бити Хелмут.” Мислила је на Хелмута Бергера, који је тада био велика звезда. Ја сам играо студента Бечке академије, а учествовало је и море наших глумаца: Јанез Врховец, Раде Марковић, Никола Симић. И велике звезде: Мариза Беренсон, Клаус Кински, Керол Бејкер, некада чувена Беби Дол... Стално сам био у том дивном филмском окружењу и то ме и дан-данас веома инспирише.

Постоји још једна занимљива ствар из ваше прошлости, а везана је за филм из такозваног црног таласа, Недостаје ми Соња Хени, у коме су учествовали и Милош Форман, и Душан Макавејев, и Тинто Брас, и Пуриша Ђорђевић и Пол Мориси. Дакле, то је био један својеврстан филмски колаж експеримент.

– А играли су и Добрила Стојнић, слатка Боба и наш божанствени Бранко Милићевић Коцкица.

Тај филм сниман је у поткровљу ваше куће! Како је до тога дошло?

– Филм је сниман у поткровљу куће моје дивне сестре од тетке, коју ја зовем рођеном сестром, Миљане Наумовић Томић. Она је таман била адаптирала половину нашег тавана. Био је то изванредан амбијент. Постоји сцена када двоје младих улазе и излазе на задњи улаз наше куће, а затим се горе нешто мало... Чувена су имена овде долазила, што показује какву је репутацију Београд имао. Зато ми не треба да осећамо никакав комплекс као нација – а нарочито не наши уметници – у односу на такозване велике, често уображене, надмене нације. Ми смо дали огроман допринос и Европи и свету и крајње је време да се то уважи.

И да заокружимо ову нашу причу једним саветом будући да то волимо да чујемо, поготово од људи попут вас. Јер Лаза Шећеровић јесте историја Београда Београд некад и сад.

– Када ме млади питају за савет, кажем им да су њихови родитељи ти које треба да слушају, а једино што ја могу да им поручим јесте да што више путују, да што више ствари проживе и доживе да би себе обогатили дивним искуствима и догађајима који ће их касније инспирисати и бити њихово лично животно благо. Ето, то је важно. Филм чини оргомну услугу младима, а нама је био светионик у једном сивом режиму и много нам је помогао да то пребродимо, да проведемо лепшу младост, а и данас нам улепшава свакодневицу.

Много вам хвала на разговору за једини специјализовани филмски часопис у Србији Кинотека.

– Честитам што су наши млади људи тако способни да одржавају ту традицију. Југословенска кинотека, као и културна баштина Србије и Европе којом се ја сада бавим, није нешто што је прошло. Материјално и нематеријално наслеђе ствара се и у овом моменту. У томе учествујете и ви сада, овог тренутка, и сви ови млади који вас окружују. Лепо је што ти млади сада воде Кинотеку на тако бриљантан начин, што додељују великим редитељима и глумцима награде за животно дело и за њихов допринос филмској уметности, која ће и даље трајати.

Сандра Перовић