Мој избор: ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Селекција редитеља, сценаристе и теоретичара филма Јована Јовановића

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / Од 8. до 10. децембра 2017.

Редитељ, сценариста и теоретичар филма Јован Јовановић саставио је листу за програм Мој избор, који је на репертоару од 8. до 10. децембра. Аутор контроверзног филма Млад и здрав као ружа (1971) истиче да је бирао ремек-дела Б-филма и филм ноара. Међу њима су Пандорина кутија (Die Büchse der Pandora, 1935) Георга Вилхелма Пабста, Трећи човек (The Third Man, 1949) Карола Рида, Шок коридор (Shock Corridor, 1963) Семјуела Фулера, Царство чула (L’Empire des sens/Ai no korîda, 1976) Нагисе Ошиме и други играни филмови, али и документарац Тријумф воље (Triumph des Willens, 1935) Лени Рифенштал.

 

Петак, 8.12.

17:00 ПАНДОРИНА КУТИЈА (НЕМ, 1929)
Die Büchse der Pandora
ул: Луиз Брукс (Louise Brooks), Фриц Кортнер (Fritz Kortner)
р: Георг Вилхелм Пабст (Georg Wilhelm Pabst)

21:00 ТРЕЋИ ЧОВЕК (ВБ, 1949)
The Third Man
ул: Џозеф Котен (Joseph Cotten), Орсон Велс (Orson Welles)
р: Карол Рид (Carol Reed)

 

Субота, 9.12.

15:00 ТРИЈУМФ ВОЉЕ (НЕМ, 1935)
Triumph des Willens
документарни филм
р: Лени Рифенштал (Leni Riefenstahl)

17:00 ШОК КОРИДОР (САД, 1963)
Shock Corridor
ул: Питер Брек (Peter Breck), Констанс Тауерс (Constance Towers)
р: Семјуел Фулер (Samuel Fuller)

19:00 ДИВЉАК (САД, 1953)
The Wild One
ул: Марлон Брандо (Marlon Brando), Ли Марвин (Lee Marvin)
р: Ласло Бенедек (Laslo Benedek)

20:30 НИЈАГАРА (САД, 1953)
Niagara
ул: Мерилин Монро (Marilyn Monroe), Џозеф Котен (Joseph Cotten)
р: Хенри Хатавеј (Henry Hathaway)

 

Недеља, 10.12.

17:00 НОЋ И ГРАД (ВБ/САД, 1950)
Night and the City
ул: Ричард Видмарк (Richard Widmark), Џин Тирни (Gene Tierney)
р: Жил Дасен (Jules Dassin)

19:00 УБИЦЕ (1964)
The Killers
ул: Енџи Дикинсон (Angie Dickinson), Ли Марвин (Lee Marvin)
р: Дон Сигел (Don Siegel)

21:00 ЦАРСТВО ЧУЛА (ЈАП/ФР, 1976)
L'Empire des sens/Ai no korîda
ул: Татсуjа Фуџи (Tatsuya Fuji), Еико Матсуда (Eiko Matsuda)
р: Нагиса Ошима (Nagisa Ôshima)

 

МОЈ ИЗБОР: ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ

Који је био ваш кључ у састављању ове листе?

– На првом списку одабраних филмова били су Заобилазница (Detour, 1945) Едгара Г. Улмера, Убице (Killers,1946) Роберта Сиодмака, Гилда (1946) Чарлса Видора, Сила зла (Force of Evil, 1958) Абрахама Полонског, Полудели револвераши (Gun Crazy, 1945) Џозефа Луиса, Из прошлости (Out of the Past, 1947) Жака Турнера, али због објективних разлога Кинотека не може да их приказује. Намера је била да се прикажу права ремек-дела Б-филма и филм ноара која су дуго година игнорисали академски филмски кругови.

– Ти филмови најпре су доживели реафирмацију појавом редитеља новог Холивуда седамдесетих година прошлог века, а затим редитеља новог новог Холивуда. Током вишемесечног циклуса „Митологија америчког филма” (Љубљана, 1994), у оквиру семинара који водим тридесет година изнео сам тезу да праву историју филма чине дела Б-филма и филм ноара, много мање филмови тзв. А-продукције, а још мање европски филмови. Филмофили на интернету потврђују ту тезу и заправо пишу нову аутентичну историју филма.

– Критеријум за одабране филмове жели да укаже да су вредна само она дела која низу генерација филмске публике омогућавају аутентичан филмски доживљај. Психоаналитички посматрано, филмски доживљај је врста психоаналитичке сеансе током које гледаоци имају могућност да се суоче с архетипским светом и архетипским јунацима у филмској фикцији на екрану. У складу с тзв. хоризонтом очекивања гледаоци се пројективно идентификују с јунацима у филмовима. Таква пројективна идентификација могућа је само у жанровским филмовима у којима велике филмске звезде отелотворују низ архетипова у архетипским, тзв. граничним ситуацијама. У жанровским филмовима сусрећемо низ архетипова, нарочито архетипове персоне и сенке, аниме и анимуса који се појављују у контексту универзалног, националног, породичног и личног несвесног. Филмски доживљај тако нуди гледаоцима прилику за индивидуацију. Они су суочени са несвесним деловима своје психе (инстинктима, нагонима и страстима). Индивидуација је измирење ида, ега и суперега, чиме гледаоци постижу својеврсну катарзу свога бића.

– Гледаоци филмове доживљавају и помоћу кинестезе која је својеврсна специфична одлика филмских кадрова „звучних слика у кретању” као цивилизацијски новог типа слике. Жанровски филмови испуњени акцијом остварују учинак кинестетичности на савршен начин. Пошто филм доживљавају и телесно, гледаоци имају утисак да су судеоници у дешавању у свету филма. Жанровски филмови изражавају дух времена (zeitgeist), у контексту тога је поглед на свет и начин понашања (Weltan schaung). Нарочито су значајни по богатом и разноврсном репертоару филмских кодова који образују филмску реалност. Богат репертоар филмских кодова омогућава изузетну комуникацију жанровских филмова с гледаоцима свуда у свету током низа деценија. Занимљив је однос између жанровских филмова и естетике рецепције која се темељи на сазнањима да сваки гледалац коначно уобличава уметничко дело у складу са својим интелектуалним искуствима. То значи да је сваки филмски доживљај специфичан и да коначан облик филма постоји само у филмском доживљају. Филм на екрану само је подстицај за субјективни свет гледаоца.

Шта посебно цените код аутора које сте изабрали?

– Холивуд као „генијални систем” (Андре Базен) који се базира на индустријској производњи филмова, изменио је концепт аутора у Европи. Тај начин снимања филмова омогућио је продуценту да у свим фазама филма контролише ток реализације. Продуценти су одговорни за квалитет филма, редитељ је човек који се укључује само у фази снимања. Међу ауторе филмова можемо укључити, осим продуцената и редитеља, и сценаристе, сниматеље, а нарочито велике филмске звезде које својим присуством омогућавају отелотворење архетипских јунака. Тако је Луиза Брукс аутор филма Пандорина кутија, Марлон Брандо аутор филма Дивљак, Мерилин Монро Нијагаре, Орсон Велс, Џозеф Котен, Алида Вали и Треворд Хауард Трећег човека.

Трећи човек (The Third Man, 1949)

– Судбина филма Тријумф воље, који се приписује Лени Рифенштал, карактеристична је за несхватање природе филмских кадрова, „звучних слика у кретању”. Уколико тај филм гледамо с литерарним менталним склопом и идеолошким општим местима, нећемо га разумети, пошто перцептивне навике и перцептивне инхибиције спречавају да уочимо чињеницу да филмска камера психоанализира снимљена бића, језик тела, мимике, гестова и укупног невербалног понашања Адолфа Хитлера, његових сарадника и масе манипулисаних поданика. Тријумф воље није никаква нацистичка пропаганда већ суптилна и субверзивна анализа функционисања тоталитарног система слично анализама Ериха Фрома у књизи Анатомија људске деструктивности. Сви тоталитарни системи функционишу онако како је то приказано у филму Тријумф воље.

– Луиза Брукс је најзанимљивија филмска звезда у првој половини 20. века због своје субверзије традиционалне слике жене. Све велике женске филмске звезде афирмисале су жену као биће више од свих револуција и феминистичких покрета. У Б-филмовима и филм ноару жена не само што је изједначена с мушкарцем већ се показује и као биолошки супериорнија. Уколико еволуција човека има смисла, будућност човечанства зависиће од улоге жене, а не од улоге мушкарца.

Будући да сте ви забрањивани аутор, да ли имате посебан афинитет према филмовима који су стављани на црну листу?

– Да.

Снимали сте и игране и документарне филмове. Како коментаришете чињеницу да је документарни филм данас све заступљенији?

– Младе генерације све више схватају да живе у орвеловско-хакслијевском новом светском поретку у коме нестаје хуманизам и настаје смрт човека (М. Фуко). Документарни филмови преиспитују шта се то дешава са западном цивилизацијом. Занимљиво је мишљење великог хуманисте Алберта Швајцера о цивилизацији. На питање шта је цивилизација, он одговара: „То је добра идеја, само је потребно да се нађе неко ко би успео да је реализује.”

Имате искуство педагошког рада, шта бисте данас рекли студентима о томе шта је поента бављења филмом?

– Филмови које у Европи финансирају министарства културе кастрирају ауторске индивидуалности, пошто је битан критеријум тзв. политичка коректност, која се убраја у репертоар орвеловског језичког апарата. У време интернета и релативно јефтине технике, млади људи требало би да снимају и приказују своје филмове на интернету.

У младости сте често ишли у Кинотеку. Како памтите тај период?

– Током шездесетих година 20. века спикерисао сам (изговарао титлове у немим филмовима) у Кинотеци. Имао сам бесплатан улазак и гледао све филмове који су приказивани, многе од њих безброј пута. Када сам се упознао са семиологијом филма, схватио сам да комплексност репертоара филмских кодова у филмском тексту (филмској фикцији) захтева да се филмови гледају више пута. Амерички филмови обликовали су мој ментални склоп и мој сензибилитет, као и мој поглед на свет. Преко америчких филмова упознао сам америчку цивилизацију и културу које су постале доминантне у 20. веку.

– Занимљиво је да Америка никада није имала министарство културе, што се крије од јавности у Србији. Земља која није имала министарство културе, своју оригиналну културу наметнула је свим државама и народима који живе у илузији да су министарства културе битна за развој културе. Америка је створена да би се оствариле европске декларативне вредности – једнакост, братство и слобода, тј. да би се створио рај на земљи.

– Б-филмови и дела филм ноара указују на ограниченост човека и система западне цивилизације да остваре утопије. Ти филмови сведоче да се амерички сан претворио у америчку мору, која полако постаје планетарна мора. У Кинотеци сам схватио да постоје филмско мишљење и филмски језик супротни европском литерарном театарском мишљењу и вербалном језику и да су те вредности супротстављене.

– Европа никада не може да схвати Америку. Витгенштајн каже: „Границе мог језика јесу границе мог света”. Европљани су једноставно ограничени на своје националне језике и национални свет, другим речима на филозофију паланке (Радомир Константиновић) и поетику тамног вилајета. То се нарочито односи на домаћу кинематографију.