Мој избор: ДЕЈАН УБОВИЋ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Мој избор: Дејан Убовић

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 18. до 20. октобра 2019.

За циклус Мој избор листу је саставио Дејан Убовић, директор Културног центра Град, описујући је као „скуп филмова о позитивним отпадницима и чудним карактерима с маргине, а нит која их повезује јесте љубав или потрага за срећом“.

Од 18. до 20. октобра, у Музеју кинотеке у Косовској 11, биће приказани „Зачаран“ (1945) Алфреда Хичкока, „До краја света“ (1991) Вима Вендерса, „Глад за крвљу“ (1983) Тонија Скота, „Расположен за љубав“ (2000) Вонга Кар Ваија…

 

Петак, 18. 10.

17.00 ЗАЧАРАН (САД, 1945)
Spellbound
Улоге: Грегори Пек (Gregory Peck), Ингрид Бергман (Ingrid Bergman)
Режија: Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)

19.00 ТАЈ МРАЧНИ ПРЕДМЕТ ЖЕЉА (ФРА/ШПА, 1977)
Cet obscur objet du désir
Улоге: Фернандо Реј (Fernando Rey), Карол Буке (Carole Bouquet)
Режија: Луис Буњуел (Luis Buñuel)

21.00 ДО КРАЈА СВЕТА (НЕМ/ФРА/АУС/САД, 1991)
Bis ans Ende der Welt
Улоге: Вилијем Харт (William Hurt), Солвеж Домартен (Solveig Dommartin)
Режија: Вим Вендерс (Wim Wenders)

Субота, 19. 10.

16.30 СЕРПИКО (САД/ИТА, 1973)
Serpico
Улоге: Ал Паћино (Al Pacino), Џон Рандолф (John Randolph)
Режија: Сидни Лумет (Sidney Lumet)

19.00 ТЕЛЕСНА СТРАСТ (САД, 1981)
Body Heat
Улоге: Вилијем Харт (William Hurt), Кетлин Тарнер (Kathleen Turner)
Режија: Лоренс Каздан (Lawrence Kasdan)

21.00 ГЛАД ЗА КРВЉУ (ВБ/САД, 1983)
The Hunger
Улоге: Катрин Денев (Catherine Deneuve), Дејвид Боуви (David Bowie)
Режија: Тони Скот (Tony Scott)

Недеља, 20. 10.

17.00 ЕВРОПА (ШПА/ШВЕ/ФРА, 1991)
Europa
Улоге: Жан-Марк Бар (Jean-Marc Barr), Барбара Сукова (Barbara Sukowa)
Режија: Ларс фон Трир (Lars von Trier)

19.00 ЗЛИ ПОРУЧНИК (САД, 1992)
Bad Lieutenant
Улоге: Харви Кајтел (Harvey Keitel), Виктор Арго (Victor Argo)
Режија: Ејбел Ферара (Abel Ferrara)

21.00 РАСПОЛОЖЕН ЗА ЉУБАВ (ХК/КИН, 2000)
Faa yeung nin wa
Улоге: Тони Чију Ваи Ленг (Tony Chiu Wai Leung), Маги Ченг (Maggie Cheung)
Режија: Вонг Кар Ваи (Wong Kar Wai)

 

Мој избор: Дејан Убовић

Директор Културног центра Град Дејан Убовић открио је у интервјуу за Кинотеку да је још као основац водио „филмски дневник” и да је и даље очаран одласком у мрак биоскопа. Листу за програм Мој избор описао је као скуп филмова о позитивним отпадницима и чудним карактерима с маргине, а нит која их повезује јесте љубав или потрага за срећом. За Убовића Фест је уметничка слава, телевизијске серије не прати, док програмима Кинотеке даје оцену пет плус.

 

Саставили сте врло разноврсну листу филмова. Који вам је био основни критеријум?

– За почетак морам признати да ми је састављање ове листе представљало (слатку) ноћну мору. Скратити списак са 50 филмова који су ми били у глави на 10 стварно је изузетно тешко. Наравно, на листи нема много легендарних остварења за која сматрам да су свакако на свачијој листи, тако да могу да кажем да ми је критеријум био принцип Б2, значи као када се на плочама изненадите не првом страном или првим синглом или очекиваним хитом, већ Б-страном, и то другом песмом. Рецимо да се кроз ове филмове провлаче (позитивни) отпадници, чудни карактери с маргине, али када бих пробао да нађем неку нит, тј. мотив који повезује бар већину филмова с листе, била би то љубав или константна потрага за срећом. Као уосталом и у животу.

Били сте премлади да већину ових филмова гледате у време премијера. Како сте их касније открили? Ко вас је упутио?

– Хвала на комплименту за године. Хм, још као основац водио сам некакав „филмски дневник” у који сам уписивао ког сам датума шта гледао, редитеље, глумце и слично. И како се та база пунила, повезивао сам појмове и ауторе и тако откривао нове наслове и стварао неке своје интимне хероје с великог платна. Све у свему, открила ми их је сопствена велика радозналост, очараност одласком у мрачну салу, мрежа добрих биоскопа и квалитетан телевизијски филмски програм у време ових ранијих наслова (на само два-три канала).

Да ли неким ауторима и глумцима дајете кредит „за цео живот” или се то с временом мења?

– Љубав може имати више лица и нивоа и наравно мењати се током времена, сазревати и потврђивати се, или бледети. Тако се дешава да се у нека нова остварења аутора које волим понекад разочарам, али с друге стране, понекад останем закован за столицу док иде одјавна шпица, одушевљен нечим за шта нисам очекивао да ће ми се толико допасти од неких редитеља или глумаца. Ако бих баш пробао да опет сужавам несузиво, рецимо да су то Алфред Хичкок, Леос Каракс, Шарлота Ремплинг, Хоаким Финикс, Филип Симор Хофман, Сузан Сарандон, Хари Дин Стентон и сада иде још двадесетак осталих.

Зашто нисте уврстили ниједан српски или екс-ју филм? Шта мислите о домаћој кинематографији из друге половине 20. века?

– Колико год поштовао домаћу кинематографију, некако нисам успео да у исти, овако лимитиран кош ставим једно и друго а да неки аутори не буду неправедно изостављени. Изузетно ценим радове и старијих генерација попут Жике Павловића или Слободана Шијана, па све до нових снага које у последњој деценији избацују наслове који ни продукцијски ни жанровски ни по сценарију не заостају за другим светским кинематографијама.

Шта мора да има један филм да би био по вашем укусу?

– Све и ништа. Некако је свака прича посебна на свој начин. Филм може да буде Б-продукција, снимљен „из руке”, с малим буџетом, непознатим глумцима, па да те „помери” и остави данима замишљеног или насмејаног. С друге стране, гледао сам и филмове с плејадом глумаца прве класе, продукцијом од неколико година и десетина милиона, па сам их преко ноћи заборављао. Дакле, мора да кликне, да се направи нека хемија, да не кажем као у љубави… Некако – или јесте или није.

Да ли и на који начин пратите савремену продукцију?

– Фест ми је светковина године, као нека врста уметничке славе с великом трпезом у виду платна која траје две недеље и после које никада не останете гладни. Последњих година такође пратим и Фестивал ауторског филма, ревију немачког филма коју прави Гете институт итд. Нажалост, комерцијализација је апсолутно узела под своје редован биоскопски репертоар, али се нађе понекад и на том репертоару нешто вансеријско. Рекао бих да се веома пријатно изненађујем шпанским савременим филмом или, рецимо, ауторима као што су Јоргос Лантимос, Фатих Акин, неким источноевропским кинематографијама као што су румунска, пољска, мађарска или руска, где бих издвојио Андреја Звјагинцева. Ако бисмо под савременом продукцијом која преузима и ауторе и глумце, али и публику, узели и серије, исповедам се овде пред вама да сам у последњих неколико година погледао једну или можда две целе серије. Некако ми је тих 90 минута у мраку биоскопске сале незаменљиво у поређењу с ма колико сезона тамо нечега.

Какву врсту филмског програма негује КЦ Град?

– Колико год нам филм био неизоставно важан, због техничких могућности, права и великог броја других програма, филмски програм правимо када то околности дозволе, у сарадњи са страним институцијама као што су Институт Сервантес, амбасада Израела, Гете институт и сличне.

Како оцењујете програме Југословенске кинотеке?

– Апсолутно 5+. Врло квалитетан спој тематских циклуса, омажа великанима који више нису међу нама, гостовања специјалних програма, домаћи аутори… Хајде да кажем једна од ретких кућа културе код нас која с правом носи назив институција од националног значаја. За крај бих рекао ону најочекиванију реченицу – надам се да ће тако и остати и да ћемо се видети свакако у новој Узун Мирковој или вечитој Косовској.

Зорица Димитријевић