Мој избор: БРАНКО РОСИЋ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Мој избор: Бранко Росић

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 11. до 14. фебруара 2019.

Програм Мој избор од 11. до 14. фебруара чини селекција британског филма коју је саставио Бранко Росић, новинар, уредник, писац и музичар одликован Медаљом Британске империје за изузетан допринос у промовисању и унапређењу културних веза Велике Британије и Србије.

У интервјуу за „Кинотеку“ Росић је изјавио да је одабрао филмове који су му лично највише значили, а међу њима су „Кад би“ (If…,1968) Линдзија Андерсона, „Демони“ Кена Расела (The Devils, 1971), „Квадрофенија“ (Quadrophenia, 1979) Френка Родама, „Трејнспотинг“ (Trainspotting, 1996) Денија Бојла, „Краљев говор“ (The King’s Speech, 2010) Тома Хупера.

 

Понедељак, 11. 2.

17.30 KAД БИ… (ВБ, 1968)
If
Улоге: Малколм Макдауел (Malcolm McDowell), Дејвид Вуд (David Wood)
Режија: Линдси Андерсон (Lindsay Anderson)

20.00 ДЕМОНИ (ВБ, 1971)
The Devils
Улоге: Ванеса Редгрејв (Vanessa Redgrave), Оливер Рид (Oliver Reed)
Режија: Кен Расел (Ken Russell)

Уторак, 12. 2.

17.00 УБИСТВО У ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕСУ (ВБ, 1974)
Murder on the Orient Express
Улоге: Лорин Бекол (Lauren Bacall), Алберт Фини (Albert Finney)
Режија: Сидни Лумет (Sidney Lumet)

19.00 КВАДРОФЕНИЈА (ВБ, 1979)
Quadrophenia
Улоге: Стинг (Sting), Тоја Вилкокс (Toyah Willcox)
Режија: Френк Родам (Frank Rodham)

21.00 ДВЕ ЧАЂАВЕ ДВОЦЕВКЕ (ВБ, 1998)
Lock, Stock and Two Smoking Barrels
Улоге: Џејсон Стејтам (Jason Statham), Вини Џоунс (Vinnie Jones)
Режија: Гај Ричи (Guy Richie)

Среда, 13. 2.

17.30 ТРЕЈНСПОТИНГ (ВБ, 1996)
Trainspotting
Улоге: Јуан Макгрегор (Ewan McGregor), Џони Ли Милер (Jonny Lee Miller)
Режија: Дени Бојл (Danny Boyle)

20.00 СНЕЧ (ВБ, 2000)
Snatch
Улоге: Џејсон Стејтам (Jason Statham), Бред Пит (Brad Pitt)
Режија: Гај Ричи (Guy Ritchie)

Четвртак, 14. 2.

17.30 ЧЕТИРИ ВЕНЧАЊА И САХРАНА (ВБ, 1994)
Four Weddings and a Funeral
Улоге: Хју Грант (Hugh Grant), Енди Макдауел (Andie MacDowell)
Режија: Мајк Њуел (Mike Newell)

20.00 КРАЉЕВ ГОВОР (ВБ, 2010)
The King’s Speech
Улоге: Колин Фирт (Colin Firth), Џефри Раш (Geoffrey Rush)
Режија: Том Хупер (Tom Hooper)

 

Мој избор: Бранко Росић

Програм „Мој избор” у фебруару чини селекција британског филма коју је саставио свестрани Бранко Росић, новинар, уредник, писац, музичар, одликован Медаљом Британске империје за изузетан допринос промовисању и унапређењу културних веза између Велике Британије и Србије. У интервјуу за Кинотеку Росић открива шта га привлачи британској кинематографији, како је формирао укус на Фесту и у Музеју у Косовској, шта су му у младости значили филмови Иф, уз који је препознао да неће водити мејнстрим живот средње класе, и Квадрофенија, коју је гледала цела тадашња панк екипа, и то неколико пута недељно.

 

Ваша листа садржи само британске филмове, што не чуди ако се има у виду колико сте посвећени унапређењу британско-српских културних веза. Шта је, по вашем мишљењу, главни квалитет британске кинематографије?

– Код британских филмова, баш као и код британских серија, привукао ме је најмањи могући степен компромиса, због чега се не штеди ни у елиминацији омиљених јунака. Код британских филмова допада ми се и социјални ангажман. Беспоштедни социјални ангажман Кена Лоуча на пример, понекад ме преплаши, па мислим да ме ти филмови не могу отерати у депресију само ако ми неко обезбеди доживотни бентли и замак. Овако, понекад гледајући британске филмове, помислимо да су неки ломови могући и у земљи која се труди да испуни критеријуме за улазак у ЕУ баш као и у земљи која напушта ЕУ. Да су ти егзистенцијални ломови могући иза угла Врачара баш као у Олдам стриту у Манчестеру и да је страх од крчања црева исти на Дорћолу баш као у лондонском Луишему. С друге стране, британски филмови рушили су норме и ударали по предрасудама. Стивен Фрирс је рушио расне и сексуалне баријере.

– Пре неколико месеци у Оксфорду сам разговарао с једном изузетно образованом Енглескињом о крими романима и серијама. И волим што је код њих кримић врхунско штиво, док је у нашој литератури и филму све обузето левитирањем, интелектуалним пренемагањем, па се кримићи сматрају булеварским жанром. А Скандинавци су, учећи и од Британаца, извезли своју културу у књижаре и на ТВ екране света.

Одлучили сте се за атрактивне и углавном врло познате наслове. Да ли су то филмови које највише волите, који су вам својевремено нешто лично значили или сте укључили и објективније критеријуме?

– То су филмови који су ми највише значили. Морам да додам да су због неких техничких детаља изостављени Мало убиство међу пријатељима Денија Бојла, Наћуљите уши Стивена Фрирса и филмови Нила Џордана Игра плакања и Мона Лиза, које обожавам.

– Почео сам с филмом Иф Линдзија Андерсона, у којем сам осетио најранији отпор према систему, не оном политичком, већ школском, и препознао у себи да ће мој пут бити друкчији и да се нећу лако улоговати на шине које воде у мејнстрим живот средње класе.

Како сте формирали филмски укус? Ко је у младости највише утицао на вас када сте бирали шта ћете гледати у биоскопу или шта ћете узети из видео-клуба?

– Укус сам формирао на Фесту, који ни данас не пропуштам. На почетку сам гледао музичке филмове, а онда ме је британски музички NME и његова рубрика у којој су рокенрол звезде говориле о омиљеним фимовима и књигама одвели у „самообразовање”. Одрастао сам у Кинотеци у Косовској узимајући програм и спремајући се за датум када ће бити приказан тај и тај филм. Одгледао сам сву филмску белетристику. Данас у доба даунлоудовања немамо ту драж и једним кликом своје жеље транспонујемо у стварност, али то очекивање наслова на Фесту и у Кинотеци спада у одрастање у којем су се билдовале машта и креативност које ће постати моја средства рада.

Шта у првом реду тражите од филма – занимљиву причу, оригиналан стил, духовит приступ?

– Занимљиву причу, али и да она буде добро вођена, јер знам за сјајне приче које, када су се попеле на екран, нису имале ништа од сјаја.

С обзиром на вашу музичку каријеру, а и генерацију, претпостављам да имате посебан однос према Квадрофенији. Сећате ли се где сте и с ким први пут гледали тај филм?

– Тај филм сам, мислим, први пут одгледао у биоскопу „Козара” или у биоскопу „Јадран”. То је један од најпаметнијих рокенрол филмова јер у позадини сукоба модова и рокера носи ону причу „не веруј у идоле”. Гледала га је цела тадашња панк екипа, и то неколико пута недељно, а сећам се и да су многи од њих почели да носе кравате и шешириће као и модови. Ја сам тада открио модну линију Бен Шерман, чије производе, с чувеним мод таргетом, и данас купујем. Пре четири године боравио сам у Брајтону, где је сниман кључни део тог филма, и налетео сам баш на плакат Квадрофеније, што потврђује да неке ствари нису случајне.

На вашој листи су и неке екранизације романа. Шта мислите о данашњем тренду писања романа са унапред зацртаном намером да постану филмови?

– Понекад и од палп романа и „киоск белетристике” настану врхунски филмови, а често од врхунског штива настане јадно дело.

Да ли сте имали понуде за екранизацију ваших романа А тако је добро почело и За сутра најављују коначно разведравање?

– Јесам, али и даље нема конкретних. Чека се буџет, али један српски режисер честитао ми је Нову годину са жељом да екранизујемо мој нови роман.

Као новинар урадили сте велики број интервјуа са значајним рокенрол музичарима и писцима. Коју бисте личност из света филма волели да интервјуишете и зашто?

– Квентина Тарантина јер је променио ствари, Стелана Скарсгорда јер сам плакао уз његову глуму док ми је овај свет напуштала мајка, Нила Џордана јер је створио толико битна дела, Гаја Ричија јер навија за исти клуб као и ја, а који је док пишем ове редове изгубио од Арсенала, Лилијану Кавани јер сам због ње ишао у биоскоп на крају града да бих одгледао њен филм о љубави Ничеа и Лу Саломе.

Да ли уз своје бројне активности стижете да пратите програме Југословенске кинотеке?

– Пратим их и долазим у Кинотеку и толико ми је задовољство што ћу промоцију романа имати управо у Кинотеци, на чијим сам седиштима открио један свет маште који ме је довео у стварност у којој живим од маште.

Зорица Димитријевић