Мој избор: БОБАН ЈЕВТИЋ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Мој избор: Бобан Јевтић

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 22. до 24. марта 2019.

За програм Мој избор директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић одабрао је француске класике због, како је изјавио за часопис „Кинотека“, Месеца франкофоније, али и зато што „воли тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности“.

На његовој листи, која се приказује од 22. до 24. марта су „Очи без лица“ (Les yeux sans visage, 1960) Жоржа Франжија, „Необична банда“ (Bande à part, 1964) Жан Лик Годара, „Самурај“ (Le samouraï, 1967) Жан Пјер Мелвила, „Прекид“ (La rupture, 1970) Клода Шаброла…

У интервјуу за Кинотеку Јевтић је као свог миљеника издвојио Клода Шаброла. „Његови филмови су ми блиски како по темама тако и по прецизном стилу. Упоредио бих га с Балзаком, дакле то је аутор који кроз све своје филмове, а има их поприлично, покушава да схвати начин функционисања друштвеног механизма у свој његовој комплексности и наше место у њему. И то ради с пуно хумора, са стилом и топлином, али и уз дубоко разумевање људских нагона, страсти и дилема. Али од свих филмова с листе можда највише волим „Госпођице из Рошфора“, то је чист филмски хедонизам”, изјавио је Јевтић.

 

Петак, 22. 3.

17.30 ОЧИ БЕЗ ЛИЦА (ФР, 1960)
Les yeux sans visage
Улоге: Пјер Брасер (Pierre Brasseur), Алида Вали (Alida Valli)
Режија: Жорж Франжи (Georges Franju)

20.00 ЖИДЕКС (ФР/ИТ, 1963)
Judex
Улоге: Ченинг Полок (Channing Pollock), Франсин Берже (Francine Bergé)
Режија: Жорж Франжи (Georges Franju)

 

Субота, 23. 3.

17.00 ЖИВЕТИ ЖИВОТ (ФР, 1962)
Vivre sa vie: Film endouze tableaux
Улоге: Ана Карина (Anna Karina), Сади Ребо (Sady Rebbot)
Режија: Жан Лик Годар (Jean-Luc Godard)

19.00 НЕОБИЧНА БАНДА (ФР, 1964)
Bande à part
Улоге: Ана Карина (Anna Karina), Данијел Жирар (Danièle Girard)
Режија: Жан Лик Годар (Jean-Luc Godard)

21.00 САМУРАЈ (ФР/ИТ, 1967)
Le samouraï
Улоге: Ален Делон (Alain Delon), Натали Делон (Natalie Delon)
Режија: Жан Пјер Мелвил (Jean-Pierre Melville)

 

Недеља, 24. 3.

17.00 ШЕРБУРСКИ КИШОБРАНИ (ФР/СРН, 1964)
Les parapluies de Cherbourg
Улоге: Катрин Денев (Catherine Deneuve), Нино Кастелнуово (Nino Castelnuovo)
Режија: Жак Деми (Jacques Demy)

19.00 ГОСПОЂИЦЕ ИЗ РОШФОРА (ФР, 1967)
Les demoiselles de Rochefort
Улоге: Катрин Денев (Catherine Deneuve), Џорџ Чакирис (George Chakiris)
Режија: Жак Деми (Jacques Demy)

21.00 ПРЕКИД (ФР, 1970)
La rupture
Улоге: Стефани Одран (Stéphane Audran), Жан Пјер Касел (Jean-Pierre Cassel)
Режија: Клод Шаброл (Claude Chabrol)

 

Мој избор: Бобан Јевтић

Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић представља у програму „Мој избор” нека од ремек-дела француске кинематографије. У интервјуу за „Кинотеку” изјавио је да је везан за француску културу и да воли „тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности”, говорио је о свом омиљеном аутору Шабролу, као и о билатералном споразуму о сарадњи српских и француских синеаста и о улози филмских архива, међу којима, како је оценио, Југословенска кинотека спада у сам европски, па и светски врх.

 

Одабрали сте да посетиоцима Музеја кинотеке скренете пажњу на француску кинематографију из шездесетих година 20. века. Шта је био главни разлог за такву одлуку?

– Март је месец франкофоније свуда у свету, па сам мислио да је пригодно да у њему погледамо и нека од ремек-дела те велике кинематографије. Наравно, ја сам и интимно везан за ту земљу, њену културу и посебно за кинематографију. Волим тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности. Филмови на мојој листи уједно су и остварења која су заиста померила одређене границе у време када су настала, а и данас делују подједнако свеже и оригинално.

Уз филмове славних аутора Годара или Шаброла уврстили сте и дела широј публици мање познатих редитеља, попут Жоржа Франжија. Ко је ваш миљеник међу њима?

– Вероватно Шаброл, његови филмови су ми блиски како по темама тако и по прецизном стилу. Упоредио бих га с Балзаком, дакле то је аутор који у свим својим филмовима, а има их поприлично, покушава да схвати начин функционисања друштвеног механизма у свој његовој комплексности и наше место у њему. И то ради с много хумора, са стилом и топлином, али и уз дубоко разумевање људских нагона, страсти и дилема. Али од свих филмова с листе можда највише волим Госпођице из Рошефора, то је чист филмски хедонизам!

Има ли у савременој француској продукцији трагова чувеног новог таласа који је својевремено променио ток филмске уметности?

– Можда, пре свега, у томе што Француска и даље остаје авангардна када је избор тема у питању. Ту још увек знају да изненаде и да отворе нове путеве.

Да је листа за програм „Мој избор” могла да буде дужа, у ком би правцу ишле ваше препоруке? Који стил или жанр преферирате?

– Сигурно би било доста класичног америчког, јапанског или италијанског филма. Листа је бесконачна. На мене су, иначе, утицали и арт хаус филмови, као и чиста комерцијала. Веома волим научну фантастику, на пример.

На месту директора Филмског центра Србије у прилици сте да допринесете развоју француско-српских филмских веза. Које су актуелне активности на том плану?

– Тренутно заједно с Министарством културе и информисања радимо на финиширању билатералног споразума између две земље који ће нам омогућити посебне погодности у сарадњи с најважнијом европском кинематографском индустријом.

Ангажовани сте и као сценариста популарних ТВ серија, али од Четвртог човека (2007) нисте писали за играни филм. Ако због функције у ФЦС-у сада не бисте ни могли да конкуришете с новим пројектом, да ли радите на неком сценарију за своју душу?

– Нажалост, није било времена за тако нешто, овај посао захтева много времена и много фокусираности. Али како сам при крају свог мандата, ускоро ће и за то ваљда бити времена.

Колико стижете да пратите програме Југословенске кинотеке и шта је, према вашем мишљењу, улога филмског архива у данашњој поплави визуелних садржаја на мноштву платформи које нам нуде нове технологије?

– У сваком случају, ако не стижем да испратим програме, трудим се барем да будем обавештен о њима. Поплава визуелних садржаја управо даје већи значај филмским архивима, који нужно у свој рад морају да унесу критеријуме и правила која се заснивају на универзалним вредностима. Осим тога што нам омогућавају да боље упознамо нашу прошлост, а преко ње и себе саме, филмски архиви су и неисцрпни извори задовољства и инспирације. Драго ми је што у нашој земљи имамо један такав архив који засигурно спада у сам европски, па и светски врх.

Зорица Димитријевић