Мој избор: АНА МАРТИНОЛИ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Селекција продекана Факултета драмских уметности Ане Мартиноли

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 23. до 25. марта 2018.

За мартовско издање циклуса Мој избор листу је саставила продекан Факултета драмских уметности Ана Мартиноли, бирајући, како је изјавила, филмове које је гледала безброј пута и које би увек могла да гледа поново, неке због заплета, неке због упечатљивих ликова, дивне музике или асоцирања на сопствене животне ситуације. На листи су се нашли „Слика Доријана Греја“ Џорџа Сандерса, „Све о Еви“ Џозефа Манкиевича, „Доручак код Тифанија“ Блејка Едвардса, „Мајстори, мајстори“ Горана Марковића, „Бетмен почиње“ Кристофера Нолана…

У интервјуу поводом програма Мој избор рекла је да је њен избор савим личан, а говорила је и о америчкој и европској кинематографији, опхрваности бројем нових наслова, и то оних које диктира индустрија, о сећању на време када је постојала полица с омиљеним филмовима на ВХС-у и када је владала друкчија култура гледања и вредновања филмова.

 

Петак, 23.3.

17.00 СЛИКА ДОРИЈАНА ГРЕЈА (САД, 1945)
The Picture of Dorian Gray
ул: Џорџ Сандерс (George Sanders), Анџела Ленсбери (Angela Lansbury)
р: Алберт Левин (Albert Lewin)

19.00 СВЕ О ЕВИ (САД, 1950)
All About Eve
ул: Бет Дејвис (Bette Davis), Ен Бакстер (Anne Baxter)
р: Џозеф Л. Манкевиц (Joseph L. Mankiewicz)

21.00 ДОРУЧАК КОД ТИФАНИЈА (САД, 1961)
Breakfast at Tiffany’s
ул: Одри Хепберн (Audrey Hepburn), Џорџ Пепард (George Peppard)
р: Блејк Едвардс (Blake Edwards)

 

Субота, 24.2.

17.00 МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ (ЈУГ, 1980)
ул: Семка Соколовић Берток, Богдан Диклић
р: Горан Марковић

19.00 БЛЕЈД РАНЕР (САД, 1982)
Blade Runner
ул: Харисон Форд (Harrison Ford), Рутгер Хауер (Rutger Hauer)
р: Ридли Скот (Ridley Scott)

21.00 НОЋИ БУГИЈА (САД, 1997)
Boogie Nights
ул: Марк Волберг (Mark Wahlberg), Берт Рејнолдс (Burt Reynolds)
р: Пол Томас Андерсон (Paul Thomas Anderson)

 

Недеља, 25.2.

17.00 МАРНИ (САД, 1964)
Marnie
ул: Типи Хедрен (Tippi Hedren), Шон Конери (Sean Connery)
р: Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)

19.00 БЛИСКОСТ (САД, 2004)
Closer
ул: Џулија Робертс (Julia Roberts), Клајв Овен (Clive Owen)
р: Мајк Николс (Mike Nichols)

21.00 БЕТМЕН ПОЧИЊЕ (САД/ВБ, 2005)
Batman Begins
ул: Кристијан Бејл (Christian Bale), Мајкл Кејн (Michael Caine)
р: Кристофер Нолан (Christopher Nolan)

МОЈ ИЗБОР: АНА МАРТИНОЛИ

Програм „Мој избор” за март саставила је Ана Мартиноли, продекан Факултета драмских уметности, бирајући, како је рекла, филмове које би увек могла поново да гледа. У интервјуу за Кинотеку говорила је о америчкој и европској кинематографији, о опхрваности бројем нових наслова, и то оних које диктира индустрија, о сећању на време када је постојала полица с омиљеним филмовима на ВХС-у и када је владала друкчија култура гледања и вредновања филмова.

Саставили сте лепу и непретенциозну листу за програм Кинотеке „Мој избор”. Који вам је био главни критеријум?

– Само један је сигуран: гледала сам их безброј пута и могла бих да их гледам увек поново. Неке због заплета, неке због упечатљивих ликова, неки су ме асоцирали на познате, сопствене животне конфликте и ситуације, неки су прво постојали као књиге које сам волела, из неких су омиљене реплике, преко неких сам открила нову, дивну музику, неки су ми били лекција... Избор је сасвим личан, немам за њега неку посебно стручну, уметничку елаборацију, једноставно – то су „моји” филмови.

Ваш избор је жанровски разноврстан, ту су и комедије и драме, романсе и акције... Међутим, продукција је углавном америчка. Да ли се то случајно тако сложило овај пут или је то нешто што иначе преферирате?

– Морам да признам да европску кинематографију, нажалост, не пратим и не познајем као америчку. Свакако има филмова који нам не долазе из Сједињених Држава, а који су могли да се нађу на овом списку јер су ми важни. Била сам неправедна према италијанској савременој кинематографији, француској и енглеској такође, јер неспорно је да Европа доноси различит квалитет, селекцију и приступ разноврснијим темама, јак ауторски печат, друкчији сензибилитет... Али за овај избор срце је остало с друге стране океана. Ипак, морам да признам да сам помало жртва америчког културног империјализма, бар када је филм у питању.

Изабрали сте дела познатих аутора, од старих мајстора Џозефа Манкевица и Алфреда Хичкока до савремених редитеља као што су Пол Томас Андерсон или Кристофер Нолан. Постоји ли нека њихова заједничка црта?

– На ово питање колеге с филмских смерова ФДУ вероватно би умеле да дају бољи одговор од мене, анализирајући поменуте редитеље с уметничке и професионалне стране. Кристофера Нолана волим јер су његови ликови заокупљени психолошким проблемима, несвесним, потрагом за идентитетом, унутрашњим конфликтима... и ту је вероватно копча с Хичкоком.

По чему се за вас из домаће продукције издвајају баш Мајстори, мајстори Горана Марковића?

– Кад год се нађем у неком колективу, било да је реч о професионалном окружењу или састанку кућног савета, сетим се тог филма и помислим: овде живи један филм Горана Марковића. Начин на који су у филму Мајстори, мајстори ухваћени персонални карактери, те фине нијансе, дух и вредности једног друштва, једног времена, богатство и комплексности људских односа, критика која ми се чини да није горка, осуђујућа и мрачна, али је врло јасна и неспорна... Тај филм ме увек задиви својом прецизношћу, памећу, духовитошћу, животношћу. И данас са својом најбољом пријатељицом у шали комуницирам репликама из тог филма, толико је испреплетан са свакодневицом и стварним животом.

У мору наслова који су нам сада доступни и у биоскопу и код куће, шта вам је први разлог да гледате неки филм који још нисте видели – тема, аутор, глумци? Можда критика или препорука пријатеља?

– Толико је филмова, толико препорука и „мораш да видиш” наслова, да ме то често опхрва, па се вратим у свој фолдер с омиљеним филмовима из прошлог века. Не прија ми што понекад имам утисак да је гледање филмова постало задатак, притисак, трка од фестивала до идуће доделе неке награде... Нећу рећи ништа ново, али мислим да се просечним гледаоцима, у које и себе убрајам, намеће селекција коју диктирају потребе и планови индустрије и да то није увек у нашу корист. До нас ће увек доћи најскупљи и најгламурознији наслови, али да би се дошло до истински вредних филмова публика мора да се помучи. Постоје аутори чије ћу филмове обавезно погледати, али више од тога важне су ми препоруке људи за које знам да гледају и промишљају филмове на посебан начин, пре свих Димитрије Војнов, потом колеге и професори с ФДУ, Александар С. Јанковић, проф. Невена Даковић... Мислим да је та врста навигације, ослонац на препоруке људи чијем знању и укусу верујемо, неопходна ако не желимо да пропустимо нешто вредно. Умем и да се поколебам, па и да одустанем од гледања ако филм има мање од 50% на Rotten Tomatoes агрегатору.

Као продекан Факултета драмских уметности какве разлике примећујете у односу према филмској баштини између данашњих студената и ваше генерације од пре 15-20 година?

– Начин на који пратимо медијске садржаје се убрзао, све је много доступније, избор је огроман и неминовно смо се променили, посебно млада публика и њен однос према ономе што гледа. Некада је постојала полица с омиљеним филмовима на ВХС-у који су се гледали изнова и изнова, унедоглед, друкчија је била култура гледања и вредновања филмова... Данас ми се чини да кроз филмове јуримо, складиштимо их у својим рачунарима, па онда стихијски одгледамо све што нам је важно, актуелно, затрпамо се гомилом слика, прича, утисака, коментара... У таквом окружењу, мислим да је начин учења филма и о филму какав постоји на ФДУ драгоцен, јер осим што је добра мера теоријског и практичног знања и рада, још више је прављење важних копчи између савременог тренутка и историје филма, разумевање еволуције не само технологије него и начина приповедања и коришћења филмског језика, некад и данас.

Колико вам је Кинотека некада значила и да ли још пратите њене програме?

– Кинотека ме је на најлепши начин припремила за предавања из историје филма на основним студијама на ФДУ. Волела сам ушушкана поподнева с везаним пројекцијама. Одласци у Кинотеку планирали су се као посебна мешавина уживања, разоноде и учења. Ту чаролију биоскопа није могуће репризирати на неком другом месту. Пратим све што Кинотека ради данас, то је једна од ретких институција културе које су бринуле о свом развоју и мислим да је важно што Кинотека и данас за своју публику значи исто што је значила нама некад – едукацију, истинску љубав према филму, чување филмске историје и откривање новог, и даље важног, у нечему „старом”. Састављајући ову листу, размишљала сам и о томе шта бих волела да одгледам (поново или први пут) у биоскопу Кинотеке и унапред се радујем том искуству.