КАПЕТАН НИТРАТ ПРИКАЗУЈЕ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Циклус филмова: Капетан Нитрат приказује

Свечана сала, Узун Миркова 1 / Jануар 2018.

Циклус филмова Капетан Нитрат приказује посвећен је дугогодишњем управнику библиотеке Југословенске кинотеке Бориславу Станојевићу (1953–2015), а на програму је 15. и 16, 22. и 23, 29. и 30. јануара.

Одабрано је 12 жанровски разноврсних наслова, од Четири пријатеља Артура Пена, преко Фелинијевог Амаркорда, Кјубрикове Паклене поморанџе, филма Мајстори, мајстори! Горана Марковића до Имагинаријума доктора Парнасуса у режији Терија Гилијама.

 

Понедељак, 15.1.

18:00 ЧЕТИРИ ПРИЈАТЕЉА (САД, 1981)
Four Friends
ул: Крејг Восон (Craig Wasson), Џоди Телен (Jodi Thelen)
р: Артур Пен (Arthur Penn)

20:30 ОСАМ И ПО (ИТ/ФР, 1963)
Otto e mezzo
ул: Марчело Мастројани (Marcello Mastroianni), Клаудија Кардинале (Claudia Cardinale)
р: Федерико Фелини (Federico Fellini)

Уторак, 16.1.

18:00 БРАЗИЛ (ВБ, 1985)
Brazil
ул: Џонатан Прајс (Jonathan Pryce), Боб Хоскинс (Bob Hoskins)
р: Тери Гилијам (Terry Gilliam)

20:30 СЕЋАМ СЕ (ИТ/ФР, 1973)
Amarcord
ул: Бруно Занин (Bruno Zanin), Магали Ноел (Magali Noël)
р: Фредерико Фелини (Federico Fellini)

Понедељак, 22.1.

18:00 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОШАО НА ЗЕМЉУ (ВБ, 1976)
The Мan Who Fell to Earth
ул: Дејвид Боуви (David Bowie), Рип Торн (Rip Torn)
р: Николас Роуг (Nicolas Roeg)

20:30 ФИЦКАРАЛДО (СРН/ПЕ, 1982)
Fitzcarraldo
ул: Клаус Кински (Klaus Kinski), Клаудија Кардинале (Claudia Cardinale)
р: Вернер Херцог (Werner Herzog)

Уторак, 23.1.

18:00 МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ! (ЈУГ, 1980)
ул: Семка Соколовић-Берток, Богдан Диклић
р: Горан Марковић

20:30 СВЕТЛОСТИ ПОЗОРНИЦЕ (САД, 1952)
Limelight
ул: Чарлс Чаплин (Charles Chaplin), Клер Блум (Claire Bloom)
р: Чарлс Чаплин (Charles Chaplin)

Понедељак, 29.1.

18:00 ПОБУНА (ЈП,1967)
Jôi-uchi: Hairyô tsuma shimatsu
ул: Тоширо Мифуне (Toshirô Mifune), Јоко Цукаса (Yôko Tsukasa)
р: Масаки Кобајаши (Masaki Kobayashi)

20:30 ГРК ЗОРБА (САД/ГР, 1964)
Alexis Zorbas/Zorba the Greek
ул: Ентони Квин (Anthony Quinn), Ален Бејстс (Alan Bates)
р: Михалис Какојанис (Mihalis Kakogiannis)

Уторак, 30.1.

18:00 КЛОВНОВИ (ИТ/ФР/СРН, 1970)
I clowns
ул: Фредерико Фелини (Federico Fellini), Рикадо Били (Riccardo Billi)
р: Фредерико Фелини (Federico Fellini)

20:30 ИМАГИНАРИЈУМ ДОКТОРА ПАРНАСУСА (ВБ/КАН/ФР/САД, 2009)
The Imaginarium of Doctor Parnassus
ул: Кристофер Пламер (Christopher Plummer), Лили Кол (Lily Cole)
р: Тери Гилијам (Terry Gilliam)

 

ЧОВЕК СА НИТРАТНОМ МАСКОМ

Бориславу Станојевићу (19532015), горостасу који је и поред својих великих дела знао да одвоји око за оне најмање

Култ се гради од колективног осећања поштовања, љубави или просте биолошке атракције. Квалитет ту обично није нужан. Култови се граде и око неквалитетних дела.

Самим тим, ако нешто оивичено квалитетом од почетка до краја добије сопствени култ који не умире више од две деценије, рецимо да се може звати уметношћу. Подвлачи се то „рецимо”, јер ако сам аутор каже да у питању није уметност, онда се против те речи не може. Нек буде онда да је овде једноставно реч о ванкласном раду негде на међи главног тока и алтернативе, с тим што својом величином обухвата оба. А обухвата и термин „уметност”, иако га креатор истог на неки начин одвраћа од те титуле.

Деведесетих је код нас био хаос. Средином деведесетих се хаос смиривао, али је свеједно пукла бомба у виду стрип албума „Усамљеност суперхероја: Капетан Нитрат – Нитратна завера”. Неколико година касније дошао је и наставак, а деценију потом и (дупли) наставак на наставак. А потом објава сва четири албума у једном збирном издању. А онда трагично преминуће главног човека иза човека са нитратном маском... и оделом... и плаштом... и способностима... Било како било, једна епопеја (засигурно) светских размера је дошла, видела, победила и угасила се (привремено), иако нешто касније, опет прерано.

„Капетан Нитрат”, прича која обухвата четири албума – „Нитратна завера”, „Ратне игре”, дупли „Кратки резови I & II” – идејно је дело дугогодишњег управника библиотеке Југословенске кинотеке Борислава Станојевића. На цртежу су радили Синиша Радовић (први албум) и Александар Сотировски (преостала три). И поред свог несебичног и енормног доприноса српској и југословенској кинематографији, Станојевићев суперхеројски стрип који служи као тема овог текста неоспориво је његов крунски врхунац, његов магнум опус. А врхунцима с круном и опусима с придевом „магнум” само најбоље може да се приреди, те је Кинотека у то име објавила интеграл назван по водећем протагонисти приче. Интеграл је као такав крцат не само стриповима и илустрацијама, са све оригиналним насловницама, већ и есејима, студијама, освртима, коментарима, укратко текстуалним прилозима који навелико обогаћују већ довољно богати основни материјал.

Прича и око приче

Ватрослав Восток, звани Три, трећи је човек Славиградске кинотеке у Јужној Беовији (на простору данашње Лужице). Бави се из хобија алхемијом, што му помало замера његов најбољи ортак Давор Дирлих. Једне ноћи, док су муљали по киселинама, базама и осталим хемикалијама, незнано њима на њих ударају не једна, не две, већ три групице шпијуна (плаћених убица). Да зло буде горе и бидне грђе, полицијска „Бомба” правог имена Маринела Владик, и поред залуђивања 90% мушке популације стрипа, заљубљује се у несрећног Востока. Уз то, омалени дебељџа са дезеном телевизијских тест-слика за боје и даљинским управљачима ’место очију – звани Разводник Даљинац – упада код Ватре и помиње му да му је помоћник, да је овај месија филма, да се спрема нешто опасно и погубно по нитратни филм итд. А опет пак преко тога у белом свету се вију ратови између разних фракција за поменути нитратни филм и његов главни састојак. Организације попут ФИАФ-а, ИФАФ-а и „Одоздо” гледају да згрну што веће парче нитратног колача, корупција расте, хакери ударају, а богочеви филма (браћа Лимијер, између осталих) махом само кевћу, зановетају и дају инструкције. А да, и јави се понеки субатомски жонглер-темплар. Долази до експлозије, Восток „умире”, а Капетан Нитрат се рађа.

И то све само у првом албуму, у првој причи.

Други албум наставља причу и за разлику од првог највише личи на суперхеројски стрип. Капетан се навикава на сопствене способности, упознаје своју нову кожу – Ааанирезис – и налеће на свог првог супернегативца Филмфунгуса. Бомба показује да је не само савршена жена већ и одлична полицајка, Даљинац да је способан да се стара о себи, а војска Беовије да је поприлично некомпетентна.

Трећа прича, велика цела два албума, шири догађаје на више земаља, уводи нове противнике (поред „Одоздо” долазе и три матора филмска негативца, са све три чудовишта), нове сараднике, а полако кали Востока/Нитрата у хероја/месију каквог свет заслужује. И наравно, пројекција првог СФ филма „La Voyage dans la Lune”, пред целим светом као публиком му.

Све ово је у кратким цртама, и није ни грам онога што се одвија унутар приче.

Иако су само два цртача у питању, лако се може говорити о више од два стила. Наиме, истаћи ће се Радовићев цртеж, рани Сотировски и модерни Сотировски. Радовић је можда за оно време био савршен избор за рад на „Нитратној завери”. Његови грађом неимпресивни али покретима експресивни људи одлично су полазиште за суперхеројску причу, утом више јер је његово виђење Нитрата (кога је изворно дизајнирао сам Станојевић) већ ушло у историју. Човек без лица, сав бео, умотан у плашт и филмске траке – не постоје речи које описују дивљење оваквом креативном избору, као и коначном Радовићевом решењу. Рани Сотировски је у „Ратним играма” успео да пребаци доброг Капетана и његове самештане на нови ниво. Цртеж је флуиднији, са знатно више назначеним покретима, хитријом акцијом, бољим интеракцијама. Једино што је помало кубурио с перспективом с времена на време, као и с распоредом и обликом кадрова.

Све то је позни Сотировски усавршио. Иако боја није била кључна за трећи стадијум еволуције „Капетана Нитрата”, свеједно „Кратки резови” добијају на жестини. Восток је израженији, а остали ликови визуелно подсећају на радове оних штићеника београдске школе стрипа „Ђорђе Лобачев” – и њихових пријатеља – који су радили на Луксоровим издањима „Фактор 4” и „Дивља магија”. Наравно, ветерански рад Сотировског је за неколико класа јачи. Опет, онакав каквог Капетан заслужује.

Елем, позни цртеж. Овде се већ назире више француски утицај, од кадрова до положаја ликова. Ранији Сотировски овде би остао при балканизованом суперхеројском обрасцу, с чим би се Радовић сложио. Уместо тога читалац добија сублимацију свега квалитетног у оба (сва три?) света.

У „Капетану Нитрату” нема тога што читаоца оставља равнодушним. Ликови су толико пуни живости и боје да малтене делују као ваше најближе комшије. Вицкасти су, арогантни, пуни виловњачког духа, удишу живот пуним плућима. И кад год читалац помисли да ће нешто предвидиво да се деси, Станојевић убаци референце на југословенске филмове, или Баскијце, или Ме Вест, или Орсона Велса, или хакере, или мачку која пркоси законима стриповског кадрирања. Увек сте при читању на ножним прстићима.

Восток је толико далеко од просечног главног лика да је право питање шта ће један такав у стрипу. Управо та његова атипичност доводи тог чудака у најнормалније, нама најпознатије ситуације где нас емоције чине слабијим, па опет јачим. Раст лика, укратко. Станојевић се потрудио да обједини драмски компликовану индивидуу с просечним стриповским суперјунаком, и развој је самим тим остварен феноменално. Слични елементи видљиви су код Маринеле, Даљинца и Дирлиха, па чак и у појединим ликовима са стране. Одрађено „марвеловскије” од Марвеловог метода – обични људи у костимима и маскама.

Трећи, уједно и највећи плус, јесте управо тај паралелизам. У својим есејима Станојевић говори о херојима, о маскама, о друштву које их је изнедрило и свакој акцији изведеној у име јунаштва. Темељити прилаз материји доводи до беспрекорне нарације и елементима приче који су иначе клишеи, али који су овде употребљени на прави начин. Скривање идентитета и накнадно откривање истог изведено је пажљиво, природно, те накнадне свађе делују као свађе читалаца, оне које су присутне у стварном свету, оне нережиране, препуне пауза, прекида, драња. Пуно је квалитетних стриповских елемената у „Нитрату”. Рецимо, ту су референце на „Повратак Мрачног Витеза” Френка Милера у кадровима за вести, ту су алузије на Сребрног Летача и Супермена. Ту је и предсказање представљено малтене у потпуности визуелно (у „Нитратној завери”). А ту је и сленг својствен сценаристима „Форум Дневника”, каснијег „Маркетпринта”.

Станојевић је завршио пети наставак приче о првом нитратном суперхероју у нас и наших лужичких рођака, где су сценарија довршена и чекају објављивање. Међутим, крајем 2015. године напустио је ову раван постојања, те се коначан завршетак приче, са свим недовршеним крајевима коначно повезаним, неће десити с њим присутним. Одлазак Борислава Станојевића подједнако је уздрмао и филмски и стриповски свет. Од највећих критичара до највећих фанова људи су одавали пошту овом диву српске филмске културе. Међутим, „Капетан Нитрат”, иако један од њих, није једини разлог због којег је одговор на губитак Станојевића тако одзвањао. Наиме, он је човек који и поред своје величине увек налази времена и ентузијазма да разговара с „просечним плебсом”. Сила стрипаџија и синемафила радо га се срећа, њега и његових бескрајних разговора о темама које га интересују, а које до краја разговора заинтересују и самог саговорника. Ово је изјава коју су небројени пре овог аутора рекли. Овде ће аутор овог текста скренути мало у територију личног. Наиме, Станојевић је својевремено, на своју руку, пронашао један ауторов текст о домаћем стрипу и поделио га са својим пратиоцима уз позитиван коментар. Уз то је остао у контакту са аутором путем мејла око материјала потребног за овај текст, уз повремене честитке за невезане позитивне догађаје. Но, како то судбина намести, или пак жестока математичка случајност, аутор и Станојевић никада се нису срели лицем у лице, јер је дошло до тога до чега је дошло. Станојевић је у том аспекту своје личности попут Роџера Иберта, неко ко је и поред сопствене величине остао „за мале”, који је пре свега човек, и у томе је најбољи. Ово се одражава на Востока/Нитрата. Несебични труд да се задржи нешто око чега си страствен, улагање живота и здравља да то нешто расте, да се развије, да успе – и сценариста и његов јунак су то постигли. И наравно, код обојице је дошао абруптни крај пре него што се њихов огроман рад завршио несумњивом победом пропраћеном хвалоспевима.

За крај

Но, нећемо заћи у патетику и сузе, јер Станојевић то не би желео, а вала не би ни Восток. Зато ћемо ставити тачку на ову говоранцију о „Капетану Нитрату”, али не без неколико завршних подтачака. Стрип је успео да заинтересује интернационалну публику (додуше, број исте се лако да избројати на прстима обе руке и стопала, али довољно је споменути ону одабрану – попут једног од наших највећих редитеља Слободана Шијана и других сличног калибра), да покрене нове разговоре о кинематографији, да фасцинира нову публику и да разгали старе фанове. Суперхероји нису добили рехабилитацију, али јесу добили јак аргумент да не морају бити шунд, за шта их многи сматрају, у већини случајева неаргументовано. Готово сваки пионир филма, фиктивни колико и стварни, добио је омаж и био третиран с поштовањем. И од прве табле до последње, прича није јењавала.

Аргумената има још, наравно, а није све ни савршено изведено око стрипа (због потпуно оправданих разлога, који су нам одвећ врло добро познати у нашој земљи), али то не оспорава мишљења овог аутора, а ни других фанова нитратног нам Кепа, да је овај стрип опасно близу појму „уметничко дело”. Док се то не устали, зваћемо га мајсторијом најбољег калибра, супериорним штивом, књижицом (од преко 270 страница огромног формата) А-квалитета. Испратисмо мајстора; остало је његово чедо, чедо које ће живети срећно и дуговечно.

Иван Вељковић