Fokus: OLIVIJA DE HEVILEND

RETROSPEKTIVA

TAMNO OGLEDALO

The Dark Mirror (US, 1946) 84’

ul. Olivija de Hevilend, Lu Ejrs

r. Robert Siodmak

MOJA ROĐAKA RAHELA

My cousin Rachel (US, 1952) 96’

ul. Olivija Dehevilend, Ričard Barton

r. Henry Koster

TIHO, TIHO ŠARLOTA

Hush… Hush, Sweet Charlotte (US, 1964) 129’

ul. Bet Dejvis, Olivija de Hevilend

r. Robert Oldrič

ROBIN HUD

Adventures of Robin Hood (US, 1938) 84’

ul. Erol Flin, Olivija de Hevilend

r. Majkl Kertic

PONOSNI BUNTOVNIK

The Proud Rebel (US, 1958) 96’

ul. Alan Led, Olivija de Hevilend

r. Majkl Kertic

PROHUJALO S VIHOROM

Gone with the Wind (US, 1939) 210’

ul. Vivijan Li, Olivija de Hevilend

r. Viktor Fleming

Olivija de Hevilend

PRVIH STO GODINA

„Srećan stoti rođendan, jedinoj i neponovljivoj Lejdi Merijen“

Rođena je u Tokiju 1. jula 1916, pod punim imenom Olivija Meri Dehevilend/Olivia Mary de Havilland. Bila je američka glumica, britanskog porekla. Majka Lilijan i otac Volter, profesor prava na Vaseda univerzitetu se vrlo brzo razvode. Lilian odvodi Oliviju i mlađu ćerku Džoan u San Francisko, gde se 1925. preudaje za finansijskog savetnika, Džordža Fontejna. Nakon majčine udaje, sestre odlaze na školovanje u samostan Notr Dam, u gradu Belmontu u Kaliforniji, daleko od topline doma.

Po završetku školovanja, Olivija izjavljuje da želi da se bavi glumom zbog čega je očuh izbacuje iz kuće. Igrom sudbine, upravo takvo očuhovo grubo i bezosećajno ponašanje, daje joj slobodu. Olivija odlazi da živi kod svoje prijateljice, da bi već sa 18 godina debitovala u Vorner Brosovom filmu San letnje noći/Midsummer Night's Dream (1935), u kome joj režiser Maks Rejnhart poverava ulogu Hermije. Nakon te uloge, potpisuje ugovor na sedam godina sa Vornerovim studijom .

U periodu do 1941. godine Olivija je snimala seriju kostimiranih avanturističkih i vestern filmova, sa njenim dugogodišnjim filmskim partnerom, najvećim filmskim gusarom, Erolom Flinom. Taj duo će ostati upamćen kao najveći holivudski par ikada sa ukupno 8 zajedničkih nastupa. U toj niski, posebno se izdvajaju Kapetan Blad/Captain Blood (1935) i Robin Hud/Adventures of Robin Hood (1938).

Privlačna, krhke figure, blagih smeđih očiju i prijaznog ponašanja, Olivia se u tom periodu ne udaljava od uloga tipa - dobre prijateljice, koja svojom staloženošću, razumevanjem i dostojanstvenošću pruža moralnu podršku muškim protagonistima.

Nastupajući u drugim filmskim studijima kao smerna i pouzdana Melani u MGM-ovom spektaklu, Prohujalo sa vihorom/Gone With the Wind (1939), te učiteljica romantičnih nazora u Paramauntovoj melodrami Da zora ne svane/ Hold Back the Dawn (1941), Olivija ima više prilika za afirmaciju negoli u većini komedija, melodrama i vesterna matičnog studija.

Kada je zakoračila u svet glume, njena majka je bila oduševljena, te ju je proglasila svojom mezimicom i ubrzo zabranila Džoan da koristi porodično prezime Dehevilend. Tako je Džoan bila primorana da preuzme očuhovo prezime i postala je Džoan Fontejn. To je bio razlog za produbljivanje jaza između dve sestre. Džoan boravi u sestrinoj senci, koristeći svaku priliku da je nadmaši i skine sa pijedestala. To joj u neku ruku i uspeva, jer se prva udaje i prva osvaja Oskara, a samim time i prva stiče bogatstvo. No, krenimo redom.

Da bi ušla u svet šou-biznisa, Džoan prvo postaje lična Olivijina sekretarica, vodeći računa o svim njenim dnevnim planovima i obavezama, donoseći joj u studio čak i sendviče za užinu. Međutim, to njeno angažovanje ne biva neprimećeno. Džoan počinje da dobija manje uloge u „B“ filmovima. Nakon ogromnog uspeha i nominacije za Oskara za glavnu sporednu ulogu, u filmu Prohujalo sa vihorom/Gone With the wind, Olivija izražava želju da igra glavnu ulogu u filmu Rebeka. Međutim, Dejvid O'Selznik ulogu dodeljuje mlađoj sestri. Džoan je ovu informaciju saznala dok je bila na medenom mesecu sa sedamanest godina starijim glumcem Brajanom Ahernom. Ova uloga joj donosi nominaciju za Oskara, ali je istovremeno i razlog za definitivni sukob sa sestrom koji se i dogodio 1941. godine kada su obe bile nominovane za Oskara u kategoriji najbolja glumica- Olivija za ulogu u filmu Da zora ne svane/Hold Back the Dawn, a Džoan za ulogu u filmu Sumnja/Suspicion. Da bi se izbegao eventualni fizički sukob, organizator je bio primoran da sestre tokom ceremonije smesti u dva različita kraja sale. Te večeri je Džoan ipak bila ta koja je „odnela pobedu“ i dobila Oskara.

Olivijin put ka Oskaru je malo komplikovaniji. Naime, 1943. započinje parnicu sa studijem Vorner koji želi da je zadrži i posle isteka ugovora. Parnica, u onom vremenu je pravi presedan, traje tri godine i završava se u korist Olivije. Ona se tako 1946-e vraća filmu osvojivši svog prvog Oskara za ulogu Džozefine Noris, u filmu Svakom svoje/To Each His Own (1946). Iste godine se ističe i dvostrukom ulogom u Tamnom ogledalu/Dark Mirror (1946). Do kraja četrdesetih Olivija se potvrđuje se kao jedna od vodećih američkih karakternih glumica. Nametnuvši se suzdržljivom interpretacijom duševne bolesnice u Zmijskom leglu/Snake Pit (1948), dobija svoju četvrtu nominaciju za Oskara. Međutim, nije dugo čekala da bi ponovo osvojila prestižnu nagradu, jer je svog drugog Oskara, zavredela 1949. godine ulogom Ketrin Sloper, nevoljene usedilice, u filmu Naslednica/The Heiress (1949).

Početkom pedesetih, Olivija se okušava na Brodveju, međutim, nakon neuspeha vraća se filmu zapaženom ulogom zagonetne žene u Rođaka Rahela/My Cousin Rahela (1952). Nakon što se 1955. udala za urednika magazina Paris Match, živi u Francuskoj, retko nastupajući, uglavnom u filmovima snimljenim u Evropi. Povremeno se pojavljuje na Brodveju i na američkoj televiziji. Do kraja sedamdesetih, glumila je u 47 filmova. Svoj boravak u Parizu, opisala je 1962. u knjizi Every Frenchman Has One.

Jedina je preostala živa glumica iz perioda „klasičnog Holivuda“. Iako ne glumi već decenijama i za mnoge nove generacije filmofila koji su stasali i odrastali na nekim drugačijim filmovima ona možda i ne postoji. Međutim, njena filmska zaostavština je ogromna i neotuđiva. Likovi Lejdi Merijen, Melani ili pak Ketrin Sloper i Mirjam, će trajno ostati u srcima svih onih pravih filmskih poklonika koji se još uvek sa setom sećaju onih davnih filmskih vremena koji su „Prohujali sa vihorom“.

 

Bojan Kovačević