ИНГМАР БЕРГМАН

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Фокус: Ингмар Бергман

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Од 26. до 30. септембра 2017.

 

Уторак, 26.9.

17:00 ЖЕНЕ ЧЕКАЈУ (ШВЕ, 1952)
Kvinnors väntan
ул: Анита Бјорк (Anita Björk), Ева Далбек (Eva Dahlbeck)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

19:00 ЛЕТО СА МОНИКОМ (ШВЕ, 1953)
Sommaren med Monika
ул: Хариет Андерсон (Harriet Andersson), Ларс Екборг (Lars Ekborg)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

21:00 ОСМЕХ ЛЕТЊЕ НОЋИ (ШВЕ, 1955)
Sommarnattens leende
ул: Ула Јакобсон (Ulla Jacobsson), Ева Далбек (Eva Dahlbeck)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

 

Среда, 27.9.

17:00 СЕДМИ ПЕЧАТ (ШВЕ, 1957)
Det sjunde inseglet
ул: Макс фон Сидоу (Max von Sidow), Гунар Бјорнштранд (Gunnar Björnstrand)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

19:00 ДИВЉЕ ЈАГОДЕ (ШВЕ, 1957)
Smultronstället
ул: Биби Андерсон (Bibi Andersson), Виктор Хостром (Victor Sjöström)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

21:00 ДЕВИЧАНСКИ ИЗВОР (ШВЕ, 1960)
Jungfrukällan
ул: Макс Фон Сидов (Max von Sydow), Брижита Валберг (Birgitta Valberg)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

 

Четвртак, 28.9.

17:00 ЂАВОЉЕ ОКО (ШВЕ, 1960)
Djävulens öga
ул: Биби Андерсон (Bibi Andersson), Јар Куле (Jarl Kulle)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

19:00 ЋУТАЊЕ (ШВЕ, 1963)
Tystnaden
ул: Ингрид Тулин (Ingrid Thulin), Гунел Линдблом (Gunnel Lindblom)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

21:00 ПЕРСОНА (ШВЕ, 1966)
Persona
ул: Биби Андерсон (Bibi Andersson), Лив Улман (Liv Ullmann)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

 

Петак, 29.9.

17:00 СРАМОТА (ШВЕ, 1968)
Skammen
ул: Лив Улман (Liv Ullmann), Макс фон Сидоу (Max von Sidow)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

19:00 СТРАСТ (ШВЕ, 1969)
En passion
ул: Макс Фон Сидов (Max von Sydow), Лив Улман (Liv Ullmann)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

21:00 КРИЦИ И ШАПУТАЊА (ШВЕ, 1972)
Viskningar och rop
ул: Лив Улман (Liv Ullmann), Ингрид Тулин (Ingrid Thulin)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

 

Субота, 30.9.

17:00 ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ (ШВЕ/САД, 1976)
Ansikte mot ansikte
ул: Лив Улман (Liv Ullmann), Ерланд Јозефсон (Erland Josephson)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

19:00 ЗМИЈСКО ЈАЈЕ (САД/СРН, 1977)
The Serpent's Egg
ул: Лив Улман (Liv Ullmann), Дејвид Карадин (David Carradine)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

21:00 ЈЕСЕЊА СОНАТА (ФР/СРН/ШВЕ/ВБ, 1978)
Höstsonaten
ул: Ингрид Бергман (Ingrid Bergman), Лив Улман (Liv Ullmann)
р: Ингмар Бергман (Ingmar Bergman)

 

МОЈ ЖИВОТ У ФИЛМУ: ИНГМАР БЕРГМАН

Мој комад почиње сценом када глумац силази у публику и дави критичара. А онда узвикује све бљувотине изречене о њему, a записане у малој црној књизи. Затим повраћа по публици, и онда излази и убија се пуцајући у главу.

(Из радне свеске, јул 1964. године)

Пасторов син, који није постао пастор него отац једног пилота, двоје редитеља и три писца, највећи део свог живота провео је на филму. Његов живот није био већи од филма него филм сам. Као дете правио је сенке у позоришту сенки, а касније филмове о своме детињству. Ингмар Бергман живи на острву Фаро, покрај којег пролазе велики бродови. Преко шездесет година бави се филмом. Сваке суботе води дуге телефонске разговоре с Ерландом Јозефсоном. И шта уопште рећи о Ингмару Бергману а не поновити се? Његов ТВ серијал, снимљен дигиталном технологијом, као својеврстан наставак Призора из брачног живота опустошио је улице скандинавских метропола. Иако се добровољно пензионисао пре више од две деценије, он је центар светске филмске галаксије.

Цитат из његове радне свеске, једне од хиљада које је испунио и још наставља да пуни, представља одшкринута врата у свет његове интиме, који иза маске мира и тишине крије ураган. И можда је то тајна глобалног успеха, човека који је поверовао Дрејеру да је портрет убедљивији од пејзажа. Загледан у људска лица, Бергман у маниру мајстора суспенса, оставља огроман простор гледаоцу, од идентификације до ескапизма. Иако у слободно време најрадије гледа soap опере на телевизији и чита женске модне часописе, постао је неизбежна литература како за филозофе и социологе тако и за мистике. Сценариста, редитељ, само се понекад дискретно појављивао у сопственим филмовима, као глас из радио-апарата или болесник у менталној институцији поред којег камера незаинтересовано прође.

Глумци су били прави материјал његових филмова, али и његови пријатељи и љубавници(е). Биби, Лив, Харијет, Макс, Ерланд, па све до божанствене (през)имењакиње Ингрид, која је само за њега одсвирала Јесењу сонату, пронели су његову славу широм света до Холивуда и назад. А онда је Дејвид Карадин сасвим атеистички заспао гледајући старе Бергманове филмове, припремајући се за Змијско јаје, које је мајстор радио у егзилу бежећи од затвора због неплаћеног пореза. Није марио да дође по Оскар. Ни по Златну палму. Птоломејски је знао да се све у свету филма окреће око њега. Смрт га не брине јер је већ одиграо партију шаха и добио (иако је у самом филму његов јунак изгубио) у Седмом печату.

Тај и такав Бергман сада долази пред једну нову генерацију, нове рецепције и нових перцепцијских стандарда. Годинама је иритирао нове и нове генерације које су, у ствари, више презирале догму и недодирљивост његових присталица које су знале да га бране и величају енергијом фундаменталиста.

Имајући велику привилегију и срећу да га упознам и интервјуишем у Стокхолму 2003. године, видео сам у њему још увек оног истог дечака који помера свеће у позоришту сенки из Фани и Александера. Овај пут биле су то дигиталне слике последњег дела Сарабанда, који је шокирао Скандинавце – смислом за хумор.

Можда је хумор прави кључ у којем поново морамо одгледати филмове Ингмара Бергмана, којем многи, па и шерет Вуди Ален, дугују много.

Динко Туцаковић