ЏЕЈМС АЈВОРИ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Великани светског филма: Џејмс Ајвори

Свечана сала, Узун Миркова 1 / Од 27. до 30. априла 2018.

Стални циклус Великани светског филма овог априла посвећен је редитељу Џејмсу Ајворију.

Избор обухвата америчке и британске филмове из зрелог периода Ајворијеве богате каријере, од незаобилазне „Соба са погледом“ из 1985. године до „Преболети Пикаса“ из 1996. године.

Посебна посластица на крају биће нови филм, премијерно приказан на недавном Фесту, „Скривена љубав“ (Call Me by Your Name, 2017), за који је Џејмс Ајвори написао сценарио, а редитељ је Лука Гуадањино.

За априлски број часописа Кинотека о Џејмсу Ајворију пише Златко Видачковић, уметнички директор Пулског филмског фестивала, на којем је славни амерички редитељ 2011. добио Златну арену за животно дело. Ајвори је током полувековне каријере поставио високе стандарде књижевних адаптација, режирао филмове рафиниране визуалности, те суздржане и ефектне глуме, опирући се свим актуелним филмским трендовима, пише Видачковић...

 

Петак, 27.4.

18:00 ПРЕБОЛЕТИ ПИКАСА (САД, 1996)
Surviving Picasso
ул. Ентони Хопкинс (Anthony Hopkins), Наташа Мекeлхон (Natascha McElhone)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

20:30 СОБА СА ПОГЛЕДОМ (ВБ, 1985)
A Room with a View
ул. Меги Смит (Maggie Smith), Хелена Бонам Картер (Helena Bonham Carter)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

Субота, 28.4.

18:00 СОБА СА ПОГЛЕДОМ (ВБ, 1985)
A Room with a View
ул. Меги Смит (Maggie Smith), Хелена Бонам Картер (Helena Bonham Carter)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

21:00 МОРИС (ВБ, 1987)
Maurice
ул. Хју Грант (Hugh Grant), Џејмс Вилби (James Wilby)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

Недеља, 29.4.

18:00 ЏЕФЕРСОН У ПАРИЗУ (САД/ФР, 1995)
Jefferson in Paris
ул. Ник Нолт (Nick Nolte), Грета Скаки (Greta Scacchi)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

20:30 ПРЕБОЛЕТИ ПИКАСА (САД, 1996)
Surviving Picasso
ул. Ентони Хопкинс (Anthony Hopkins), Наташа Мекeлхон (Natascha McElhone)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

Понедељак, 30.4.

18:00 МОРИС (ВБ, 1987)
Maurice
ул. Хју Грант (Hugh Grant), Џејмс Вилби (James Wilby)
р. Џејмс Ајвори (James Ivory)

20:30 СКРИВЕНА ЉУБАВ (ИТ/ФР/БР/САД, 2017)
Call Me by Your Name
ул. Тимоте Шаламе (Timothée Chalamet), Арми Хамер (Armie Hammer)
р. Лука Гуадањино (Luca Guadagnino)

 

Џејмс Ајвори

Амерички редатељ Џејмс Ајвори (рођен у Берклију 1928, од оца Ирца и мајке америчко-француског поријекла), који је тијеком полустољетне каријере поставио високе стандарде књижевних адаптација (особито Хенрија Џејмса и Е. М. Форстера, које су освојиле шест Оскара и донијеле му три номинације за режију и три за најбољи филм), режира филмове рафиниране визуалности, те суздржане и ефектне глуме, опирући се свим актуалним филмским трендовима.

 

Ајворијев посљедњи филм као режисеру, мелодрама Град посљедњег одредишта, снимљена по роману Питера Камерона, с Ентонијем Хопкинсом, Лором Лини и Шарлотом Гејнсбур као члановима богате обитељи изолиране у вили у Јужној Америци, потврђује у сваком погледу досљедност његове естетике и истанчаност сензибилитета.

Ајворија сам упознао на Фестивалу у Риму, гдје је промовирао управо тај филм за који се показало да је његова посљедња режија – без свог партнера Мерчанта ипак није могао наставити режирати. Док смо разговарали у предворју хотела Dassler изнад Шпањолских степеница, изненадила ме је његова америчка једноставност којом је настојао себе приказати обичним човјеком и редатељем, што он ни у ком случају није.

Године 2011. организирао сам ретроспективу филмова Џејмса Ајворија на Пулском филмском фестивалу, на коју је дошао и сам редатељ. Ајвори је прво на Каштелу представио своју Бијелу грофицу, а затим у Арени примио Златну арену за животно дјело. Након фестивала отишао је у Загреб на репризу ретроспективе у кину Метрополис МСУ, гдје је најавио пројекцију Собе с погледом, а те ноћи преспавао у музеју и слиједећи дан се вратио у Њујорк. Била ми је велика част наградити тако великог умјетника.

Златну арену за најбољег редатеља освојио је Лука Гвадањино за филм Ја сам љубав. Неколико година послије, управо су њих двојица заједно створили Скривену љубав, награђену Оскаром за најбољи сценариј ове године. Суптилан је то и носталгичан филм о првој љубави једног младића, откривању сексуалности и изазовима упознавања у прединтернетско вријеме. Филм у којем нема негативаца ни ружноће, толико ајворијевски у својој сржи.

Сатисфакцију је осим Ајворија ове године добио и Казуо Ишигуро, писац по чијој је књизи На крају дана Ајвори снимио одличан филм с Ентонијем Хопкинсом и Емом Томпсон – добио је Нобелову награду за књижевност.

Занимало ме је зашто се већина његових филмова одвија у прошлости, шта је оно што га привлачи томе и је ли носталгичан. Но, он ми је рекао да је сретан кад може радити и филмове о садашњости: „Неке књиге које сам читао одвијају се у прошлости, а како су ми се свиђале њихове приче и ликови, одлучио сам по њима снимити филмове. Мислим да то није посљедица носталгије. Најпознатији сам по четири своја британска филма, но ја сам Американац и не осјећам носталгију за старом Енглеском. Поготово немам носталгије за тим повијесним раздобљем када је живио и радио Форстер. Нисам носталгичан ни за животом британске аристокрације у првој половини прошлог стољећа, нити им у филмовима приступам на носталгичан начин. Но, вјероватно се у мојим филмовима може пронаћи носталгије... Носталгичним међу својим филмовима сматрам филм Господин и госпођа Бриџ, који сам снимио с Полом Њуменом и Џоаном Вудворд и који садржи носталгију на моје дјетињство. Никад не бих хтио живјети у прошлости, у времену филмова какве сам снимио. Мислим да је ово сјајно вријеме за живот. Што се прошлости тиче, она је била лијепа само за врло богате, и то у климатски благим подручјима. За већину је прошлост била пакао.”

Но, његов последњи редатељски пројект Град посљедњег одредишта има носталгију као средишњу тему, његови ликови дословно живе у прошлости. „Да, изгледа да је тако, али нисам то намјеравао. Ишао сам у Јужну Америку први пут, за мене је то био нови свијет. Ликови филма доиста живе у прошлости. Покојни Исмаил Мерчант и ја заједно смо почели рад на овом филму. Први сам прочитао књигу, дао је Исмаилу и својој најдражој сценаристици и вјерној сурадници Рут Правер Џабвала, и свима нам се свидјела, па смо одлучили откупити права. Но, у међувремену смо снимили Бијелу грофицу.”

Ајвори је снимио, уз Пут у Индију Дејвида Лина, три најславније адаптације Форстерових дјела: Соба с погледом, Морис и Howards End. Зашто се екранизације тих дјела није прихватио неки Британац него су оне дошле у руке Ајворију, Американцу? Ајвори се исто чудио: „Првог дана снимања Собе с погледом нашао сам се у енглеском селу, окружен небројеним Енглезима у екипи, и запитао се: Што ја, забога, радим овдје? Британац би требао режирати ово. Каква ја посебна знања имам која ме квалифицирају да ово радим? Но, нажалост, Форстер није довољно цијењен у Енглеској и за то постоји неколико разлога. Један је његов живот који се сматра непатриотским. Морис није баш лијепо дочекан у Великој Британији. Није им се особито допао, као ни књига која је објављена након његове смрти у 1970-има. Већи успјех филм је имао у иноземству, на Фестивалу у Венецији и у Америци.”

У сценариј филма Ајвори је убацио дио са суђењем лорду Рислију, који није у Форстеровој књизи и одудара од њеног тона. Питао сам га зашто и је ли можда био надахнут суђењем Оскару Вајлду. „Морамо претпоставити да би случај Оскара Вајлда морао бити свјеж у мислима Клајва, који је био амбициозни млади политичар, заступник свог округа у Парламенту. У књизи су врло благо назначени разлози због којих Клајв напушта свој ранији начин живота. У књизи он одлази у Грчку и тамо неким чудом бива ’излијечен’. То психолошки није имало смисла и није било добро за филм. Морали смо ставити нешто конкретније у сценариј. Но, осим Вајлда било је у то вријеме и других сличних суђења. Свидјели су ми се и филмови Вајлд и Another Country, који се баве сличном темом. Вајлд је сјајан филм. Another Country је важан и као филм и као представа, јер је већина глумаца која је радила у нашим енглеским филмовима глумила у тој представи или филму, почевши од Данијела Деја Луиса. Свима је каријера напредовала након тога.”

Примјетио сам и да у својим филмовима Ајвори велику позорност даје женском достојанству и интегритету. „У данашње вријеме постоји тренд откривања жена на филму. Но, жене откривају доста и својим избором одјеће у стварном животу, на улици, па се не може због тога превише кривити мушкарце, филмске редатеље. У већини данашњих америчких филмова женски ликови су равни, дводимензионални и незанимљиви, но ни мушкарци не пролазе пуно боље. У еуропским филмовима ситуација је боља”, каже Ајвори.

Ајвори је одувијек велики естет, у својим филмовима увијек тражи и истиче љепоту. „Својим првим редатељским задатком сматрам стварање неке врсте љепоте, на различите начине и на различитим мјестима. Одувијек сам имао амбицију да задивим људе појединим сценама у својим филмовима.”

Са изнимком Ентонија Хопкинса, углавном је снимао с различитим глумцима. Занимало ме је значи ли то да нема своје фаворите или је ријеч о околностима. „Постоји велик број глумаца с којима волим радити. Но, морате имати праву улогу за њих, иначе би било погрешно ангажирати их. Такођер, понекад имате улогу за коју сматрате да је савршена за неког глумца или глумицу, но они нису доступни јер раде нешто друго или се не слажу с вама да је то права улога за њих. Грета Скаки је глумица коју јако волим, она има предивну комбинацију сензибилитета за енглеске улоге и талијанске љепоте. Радио сам с њом у филмовима Врућина и прашина, Џеферсон у Паризу, те у филму Cotton Mary, који је снимио Мерчант. Она је сјајна глумица, знатно потцијењена.”

Нисам га могао не питати у чему му највише недостаје колега, продуцент Исмаил Мерчант. „Недостају ми његове духовите примједбе, разиграност, његова љубав према животу. Није лако без њега. Његова смрт била је велики шок за мене и за цијелу компанију. Тек кад је он преминуо и кад смо наставили радити без њега, схватио сам колико је тога он радио на продукцији филма. Био је потпуно посвећен филму у свим његовим фазама, од припреме до дистрибуције. Такве особе данас нема.”

Златко Видачковић