Документарни четвртак: АЛАН РЕНЕ

ЦИКЛУС ФИЛМОВА

Циклус филмова Документарни четвртак

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Четвртак, 13. април 2017.

 

18:00 ВАН ГОГ (ФР, 1948)
Van Gogh
ГЕРНИКА (ФР, 1949)
Guernica
НОЋ И МАГЛА (ФР, 1955)
Nuit et brouillard
ПЕСМА СТИРЕНЕ (ФР, 1955)
Le chant du Styrene
р. Алан Рене (Alain Resnais)

20:00 ДАЛЕКО ОД ВИЈЕТНАМА (ФР, 1967)
Loin du Viet-nam
р. Алан Рене (Alain Resnais)

 

Документарни четвртак: Алан Рене

 

За документарни дан овог месеца представићемо документарце француског режисера Алeна Ренеа. Широј публици Рене је познат пре свега по својим играним филмовима: Хирошима, љубави моја (Hiroshima mon amour, 1959), Прошле године у Маријенбаду (L’annee derniere a Marienbad, 1961), Мјуриjел (Muriel o ule temps d’un retour, 1963), Рат је завршен (Le guerre est finie, 1966), Волим те, волим те (Je t’aime, je t’aime, 1966), Афера Стависки (Stavisky, 1974), Провиђење (Providence, 1977), Мој ујак из Америке (Mon oncle d’Amerique,1980), Живот је роман (La vie est un roman, 1983) итд. Дела тог самосвојног аутора оригиналног филмског израза и стила карактеришу изразита рефлексија, интелектуализам, усмереност на унутрашња психичка стања и изнад свега преплитање и стапање садашњости, прошлости и будућности. Све то чини да његова остварења теже постижу комуникацију с најширом публиком, али зато он код критике и филмских зналаца стиче статус култног редитеља.

Иако много познатији као аутор играних филмова, Ален Рене је своју професионалну каријеру започео одмах по завршетку студија филмске монтаже, као режисер документарних филмова, од којих смо припремили следећи избор:

Ван Гог (Van Gogh, 1948). Ренеов дебитантски, двадесетоминутни црно-бели филм, посвећен је познатом сликару. Цео филм састоји се од Ван Гогових слика, монтираних тако да одражавају сва трагања и унутрашње немире великог сликара. Добро одабрана музика Жака Бeза и ненаметљиви коментар Клода Дофена допринели су да овај филм буде награђен Оскаром. Филм је део тетралогије посвећене великим уметницима, у коју спадају и Герника (Guernica, 1950), Гоген (Gauguin, 1950) и И кипови умиру (Les statues meurent aussi, 1952).

Герника (Guernica, 1950). Ужаснути ликови са слика Пабла Пикаса, праћени текстом песника Пола Елијара и функционалном музиком Гија Бернара, представљају фасцинантан, запрепашћен крик хуманизма против нечовештва.

 

Ноћ и магла (Nuit et brouillard, 1955). Ово је свакако најпознатији документарни филм Алена Ренеа, за који је Трифо написао да је „највећи филм икад направљен”. Снимљен је по наруџбини француског Комитета за историју Другог светског рата, а у њему су први пут јавности представљени материјали које су снимили савезници непосредно по ослобођењу концентрационих логора. Овде Рене на сјајан начин користи једно једноставно средство: с црно-белог архивског материјала концентрационих логора често прелази на савремене колор секвенце питоме околине бивших логора смрти. Те промене које нас из удобног положаја неутралног посматрача враћају на црно-беле скелете, редове голих несрећника и гасне коморе, дају филму снагу и сугестивност коју ниједно остварење сличне тематике није достигло. Све то додатно је наглашено ненаметљивим коментаром који је написао Жан Кејлор и музиком Ханса Ајслера.

Песма Стирене (Chant du Styrene, 1958). Филм je поетска прича о једној фабрици пластичних производа. Посебну драж даје му текст надреалистичког песника Рејмона Кеноа писан у александринцу.

Далеко од Вијетнама (Loin du Viet-nam, 1967). Ово остварење финансирала је и колективно снимила група истакнутих француских аутора – Ален Рене, Вилијем Клајн, Јорис Ивенс, Ањес Варда, Клод Лелуш, Жан Лик Годар – као допринос солидарности с вијетнамским народом. Та тема многима данас изгледа превазиђено, али за нас који смо осетили благослов „Милосрдног анђела”, и још болније, лицемерни ангажман савремених интелектуалаца који несрећу других схватају само као прилику за сопствену промоцију, ово ремек-дело представља пример аутентичног хуманистичког ангажмана.

Надамо се да поштоваоци Алена Ренеа неће пропустити ову прилику да се упознају и са овим његовим, код нас мање приказиваним филмовима.

Божидар Марјановић