Преминуо Мустафа Надаревић

Један од најцењенијих глумаца на простору некадашње Југославије Мустафа Надаревић преминуо је 22. новембра у Загребу у 78. години, после дуге борбе са канцером.

Филмофили ће га памтити по улогама Зијаха у филму „Отац на службеном путу” (1985) Емира Кустурице и Михаила у филму „Већ виђено” (1987) Горана Марковића. Сарађивао је с многим истакнутим редитељима, а међу његовим последњим остварењима која је видела српска биоскопска публика био је лик професора Мише Бранкова у филму „Кад сване дан” (2012) Горана Паскаљевића.

Надаревић је рођен 2. маја 1943. године у Бања Луци, живео је и радио у многим градовима широм бивше земље, а највећи део живота провео је у Загребу.

Током дуге и плодне каријере снимио је више од 60 филмова, драма и телевизијских серија и одиграо више од 150 позоришних улога.

У његовом филмском опусу су и „Глембајеви” Антуна Врдољака, „Кудуз” Адемира Кеновића, „Глуви барут” Бате Ченгића, „Празник у Сарајеву” Бењамина Филиповића, „Пушка за успављивање” Хрвоја Хрибара, „Ничија земља” Даниса Тановића, „Гори ватра” и „Код амиџе Идриза” Пјера Жалице, „Нафака” Јасмина Дураковића…

На фестивалу у Пули два пута је добио Златну арену – за главну улогу Леона Глембаја 1988. и за споредну улогу у филму „Испрани” (1995) Зринка Огресте.

Најшира публика памтиће га и по улози Изета Фазлиновића у ТВ серији „Луд, збуњен, нормалан”, која је снимана од 2007. до 2016. године.

Позоришну каријеру Надаревић је започео у Загребачком казалишту младих, а 1969. године постао је члан Драме Хрватског народног казалишта у Загребу. Прве велике улоге добио је у комадима „Хваркиња” (Богдан), „Дундо Мароје” (Помет), „Оставка” (Милетић), „Господа Глембајеви” (Леон), а глумио је и Сирана, Фигара, Марфија…

Опробао се и као позоришни редитељ, почев од представе „Лет изнад кукавичјег гнезда” 1992. Поставио је и представе „Балкански шпијун” Душана Ковачевића, „Забуне” Алана Ејкборна у Сатиричном казалишту Керемпух, „Хасанагиница” Милана Огризовића у Хрватском наародном казалишту и Народном позоришту у Сарајеву.

Пре две године филмски фестивал у Мотовуну доделио је Мустафи Надаревићу, као и Радету Шербеџији, награду „50 година“, и то за „пола века маратонске издржљивости у нимало благим условима кинематографије”, те за “неодустајање од глуме за коју је, осим љубави и страсти према филму, било нужно имати и велику снагу воље”.