Октобарско издање часописа „Кинотека“ доноси есеј о филмском великану Ингмару Бергману, интервјуе са оскаровцем Александром Пејном, као и са нашим и холивудским продуцентом Ден Таном.

 

Пажњу скрећу и прилози о француском редитељу неме ере Лују Фејаду, о Главној железничкој станици Београд на филму, о чувеном спектаклу „Клеопатра“, затим сећање некадашњег директора Кинотеке Жике Богдановића на дебате младих интелектуалаца поводом једног филма средином прошлог века…

Број отвара чланак једноставног наслова „Ингмар Бергман“, у оквиру обележавања стогодишњице рођења „највећег шведског филмског ствараоца свих времена и једне од главних личности у читавој историји филмске уметности“, како пише Марет Коскинен, професорка филмских студија и председница Шведске филмске академије.

„Бергман се заправо налази у релативно малој и ексклузивној групи филмских стваралаца, заједно с Фелинијем, Антонионијем и Тарковским, чија презимена ретко када треба да прати и име: „Бергман” је један концепт, нека врста бренда самог по себи“, истиче Марет Коскинен. Анализирајући његов филмски опус, са више од 40 остварења, ауторка оцењује да је оно што Бергмана чини јединственим његова способност да користи медиј филма „као изузетно личну форму изражавања, подједнако подесну за описивање егзистенцијалних или психолошких проблема и опипљивог света самих догађаја“.

За програм Мој избор овог месеца филмове је одабрао Ден Тана, глумац, продуцент, члан Америчке филмске академије, али и успешан угоститељ, познат као „наш човек у Холивуду“. На листи су углавном класици који су му омиљени и о којима је имао прилике да дискутује са низом славних уметника од Орсона Велса до Карла Малдена. У интервјуу за наш часопис говорио је и о значају доброг сценарија, промени коју су донели „Ратови звезда“ са специјалним ефектима, о тешком положају независне продукције.

Редитељ и сценариста Александар Пејн, двоструки добитник Оскара за адаптирани сценарио (за „Странпутице“ и „Потомке“) био је гост Фестивала америчког независног филма у Београду, а у разговору са Сандром Перовић открио је да је његов „рецепт“ прича која је врло слична животу. Поводом статуса независног ствараоца изјавио је да то не мора да има везе са извором новца. „Мора да има везе с тим да филмски стваралац сачува свој глас у процесу стварања филма. Чињеница да су све моје филмове финансирали филмски студији, а сматрају ме независним редитељем… За мене је то комплимент. А то што сам освојио пар Оскара за сценарио је врло лепо и ласкаво. Помаже ми да снимим још филмова“, рекао је Пејн.

Александар Ердељановић уз програмски циклус Нема среда представља Луја Фејада – „краља филмских серијала“, који је снимио преко 700 филмова за двадесетак година каријере, прекинуте изненадном смрћу. Његово дело „и данас делује шармантно, допадљиво, разиграно“, пише Ердељановић наводећи као ремек дело филм „Фантомас“ (1913) и потом низ серијала међу којима су „Вампири“, култни „Жидекс“, „Бараба“…

Последњи колосек (1956)

Веза железнице и филма успостављена је на самом почетку кинематографије чувеним филмом „Улазак воза у станицу“ браће Лимијер (1895). Главна железничка станица Београд затворена је протеклог лета, после 134 године рада, али сећање на њену репрезентативну зграду, призоре са перона и колосека чувају многобројни филмски кадрови. То је и тема истраживања Маријане Терзин Стојчич која у обимном тексту детаљно наводи и описује документарне и игране филмове, снимане још од почетка 20. века, у којима је место збивања, а понекад и један од ликова – Главна железничка станица Београд.

Поводом 55 година од премијере филма „Клеопатра“ Џозефа Манкијевича, са Елизабет Тејлор у насловној улози, хрватски филмолог Даниел Рафаелић указује да је ретко који филм био толико обожаван од публике и толико омаловажаван од струке, а да се ради о „најмонументалнијем, најлуксузнијем и најуноснијем филму икад снимљеним“. Рафаелић описује необичне продукцијске тешкоће у стварању спектакла који „и данас изазива дивљење и чуђење, одушевљење и страхопоштовање“ јер је комбинацијом сјајног сценарија, изврсне режије и феноменалне глуме успео да оживи сам крај древноегипатске цивилизације, мешајући историјску утемељеност и савремену надоградњу.

Прича Чедомира Петровића „Пролазећи кроз Сталаћ“ доноси сећање на његовог оца Миодрага Петровића Чкаљу кроз анегдоту која сликовито показује размере популарности великог комичара. Причу прати коментар Ранка Мунитића.

Последњи део фељтона „Исповести филмског бунтовника“ представља размишљања Славка Воркапића о односу плеса и филма. Чувени југословенски и амерички стваралац, теоретичар и педагог у тексту из 1967. године препоручује синематичка средства – анализу кадрова, њихово издвајање и ритмичку реконструкцију како плес на екрану не би изгледао беживотно. Воркапић сматра да филм не треба да буде екстензија балета или друге стилизоване игре, већ треба да „тражимо покрете у стварности и од њих стварамо плес“, као у експерименталном филму „Фингалова пећина“ у којем су Џон Хофман и он покушали да натерају природу да „плеше“ по такту музике.

Римејк филма „Звезда је рођена“, у којем ове јесени гледамо Лејди Гагу и Бредлија Купера, у режији Купера, био је повод да рубрика Критика из прошлости пренесе текст о истоименом филму са Барбром Стрејсенд и Крисом Кристоферсоном, у режији Френка Пирсона, објављен 1976. године у „Variety Film Reviews“. Поднаслов текста из Холивуда гласи „Сјајан филм. Сензационални комерцијални успех у најави“.

У рубрици Са полица библитеке представљена је књига „Разговори с Бергманом“ коју је приредио Радослав Лазић, а објавили 1995. новосадски „Прометеј“ и Југословенска кинотека. Ова збрика интервјуа пружа детаљан увид у ауторску поетику, као и животне ставове великог филмског и позоришног редитеља, сценаристе и писца Ингмара Бергмана.

Некадашњи директор Југословенске кинотеке, познати публициста Жика Богдановић у тексту „Какви смо некада били“ сећа се младости у доба социјализма, идеолошког једноумља са једне и трагања његове генерације (Слободан Селенић, Душан Симић, Војин Димитријевић, Јован Ћирилов, Раша Попов, Милутин Митровић Џиве…) за истином, са друге стране. Улогу катализатора у њиховим дебатама о могућности другачијег погледа на свет, како пише Богдановић, неочекивано је одиграо француски филм „Живот у ружичастом“ Жана Фореза (1947), који је у Београду приказан 1951. године.

За октобарско издање кинотечког представљања књиге „Филмски водич Београда (1944–1963)“ аутор Слободан Аранђеловић изабрао је неколико квалитетних и занимљивих филмова, о којима пише у овом броју часописа. Међу њима посебно истиче мексичко остварење Мигела М. Делгада „Затвор за жене“ (1951) – „бруталну затворску сагу конципирану као особена социјално-психолошка драма“.

Ненад Беквалац у тексту о редитељу Стјуарту Гордону, коме је овог месеца посвећен циклус Шок коридор представља, оцењује да је Гордон „прогурао хорор жанр напред тако што се вратио на почетак и нашао инспирацију у делима Хауарда Филипса Лавкрафта и Едгара Алана Поа и придржавао их се толико колико му је требало да створи нову врсту савременог хорора, која је утицала на младе редитеље попут Илаја Рота и Едгара Рајта“.

У рубрици Трагови на филму о недавно преминулом америчком глумцу Берту Рејнолдсу пише Ђорђе Зеленовић, о сценаристи Нилу Сајмону – Петар Михајловић , а ту су и текстови других сарадника Кинотеке у којима се подсећа на трагове које су у седмој уметности оставили филмски снматељ Милорад Миле Марковић, затим Ричард Клајн, Барбара Харис, Марија Ром, Моше Мизрахи, као и Матија Барл који је улогом Кекеца постао први поратни дечак-херој југословенске кинематографије.