Зимски двоброј часописа Кинотека посвећује пажњу великом пројекту европских филмских архива Сезона филмских класика, јубилеју чувене „Авантуре“ Микеланђела Антонионија, опусу великана светског филма Џона Хјустона, односу култног стрипа Алан Форд и филмова у том духу. Ту су и ексклузивни интервју са лауреатом овогодишњег Берлинала, глумцем Елиом Ђерманијем, текст о програму Документарни дан са филмовима на тему загађења животне средине, прикази књига Слободана Шијана и Дејана Косановића, а нажалост и велики број прилога о недавно преминулим домаћим и страним филмским уметницима.

 

„У нади да ће 2021. бити здравија и једноставнија од 2020. коју у децембру сумирамо, двобројем Кинотеке уводимо вас у јануар нове календарске године… Желим да идуће године буде могуће да се поново дружимо без бојазни за здравље, а да у међувремену предстојеће празнике проведете у друштву доброг филма!“, поручује у уводу директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић.

На насловној страни је фотографија Соње Станисављевић и Виктора Старчића из дугометражног немог играног филма „Грешница без греха“ (1930) Косте Новаковића.

Југословенска кинотека је имала част да онлајн пројекцијом тог дела 4. децембра отвори другу Сезону европских филмских класика. Дигитално рестаурисане филмове из своје културне баштине приказаће још 21 европска кинотека, односно архив у серији бесплатних специјалних пројекција. О овом пројекту, који је подржала Европска комисија, с циљем да се повећа видљивост филмске баштине и богате ризнице европских архива приближе млађој публици, пише Ксенија Зеленовић.

Италијански глумац Елио Ђермано освојио је Сребрног медведа на 70. Берлиналу, за главну улогу у филму „Желео сам да се сакријем“ Ђорђа Диритија, а Европска филмска академија номиновала га је у категорији најбољи европски глумац. У интервјуу са Сандром Перовић говорио је о оживљавању необичне и страшне судбине наивног сликара, визионара модерне уметности, мрачног и психички нестабилног усамљеника Антонија Лигабуеа. „То је необичан лик. Оживети га на филму било је веома ризично јер је то веома упадљив лик. Он ради необичне ствари које смо могли да нормализујемо у филму, али ми смо хтели да реконструишемо његово биће, које је наопако, претерано, извештачено, тако да су га сви сматрали лудим, а вероватно је само био особа која је себи допуштала слободу да буде оно што јесте“, изјавио је Ђермано.

Поводом 60 година од премијере филма „Авантура“, Ана Марија Роси у есеју „Ни оптужба ни проповед“ подсећа да су прве реакције у Кану биле – досада, али да се показало да је „тај тренутни скандал означио тек почетак славе редитеља Микеланђела Антонионија, који је у том тренутку имао 48 година и чији ће филм брзо прећи пут од жестоког неразумевања до безусловне глорификације“. Већ сутрадан је 35 критичара и редитеља петицијом тражило да се филм поново прикаже. Уследила је посебна награда жирија критичара за нови филмски језик и лепоту његових слика. Авантура је убрзо проглашена ремек-делом филмске модерне.

Стални програм Документарни дан у децембру приказује филмове на тему загађења животне средине. Како пише Маријана Терзин Стојчић, филм „Homo et natura“ (1969) Александра Илића поручује да је човек део природе и само у садејству с њом свет који ствара имаће праву вредност, док „Сукоб“ (1990) истог аутора представља крешендо безнађа над беспризорном еколошком катаклизмом. Ту су и „Хигијена воде“ (1968) Предрага Голубовића и други краткометражни филмови, а уврштен је и један играни филм – „Кичма“ (1975) Влатка Гилића у којем главни лик (у тумачењу Драгана Николића) покушава да реши извор смога, смрада и загађења који окивају Београд.

У тексту „Филм је мишљење, а не занат“, поводом смрти Миливоја Миће Милошевића, редитеља хит серијала „Тесна кожа“, али и документарног ТВ серијала „Тито – црвено и црно“, Маријана Терзин Стојчић истиче да је Милошевић био један од најпродуктивнијих аутора у нашој кинематографији, сасвим посебан по интелекту и начину уметничког изражавања, готово ренесансна личност која је успешно спајала неспојиве целине – ангажоване и тешке документарце, филмове о уметности, лаке, нискобуџетне комедије и спортске филмове.

Кинотека се опрашта и од недавно преминулог Мустафе Надаревића, једног од најистакнутијих глумаца на простору некадашње Југославије. Надаревићева „каријера сустигла је његов таленат у зрелим годинама. Једно је сигурно, држао је и животни и професионални темпо. С почетка се чинио спорим, а време је показало да је његов пут темељан и искуствен“, оцењује Маријана Терзин Стојчић и затим надахнуто анализира низ његових улога које „никад нису биле једнообразне, никад само негативне или позитивне, већ дубоко драмске“.

Следи текст о Ивану Бекјареву, још једном глумцу који је ових дана напустио уметничку и животну сцену. Уз богату позоришну и телевизијску каријеру, Бекјарев је на филму „дефинисао улогу дежурног негативца не одмакавши даље од епизодних улога“, али би било површно гледати његов учинак кроз визир популарности и неправедно га идентификовати с ликом Курчубића из познате домаће серије, јер „популарност није исто што и значај, а Бекјарев је био по много чему значајан и међу првима“, пише Маријана Терзин Стојчић.

О новој књизи Слободана Шијана „Писци у биоскопу”, антологији филмских приповести из пера угледних писаца и културних радника са екс-ју простора, Радиша Цветковић пише: „Књига којој у поднаслову стоји „књижевна историја наших филмских доживљаја” „измонтирана” је тако да хронолошки прати развој догађаја од почетка XX века (детињство филмске уметности) па надаље. Има аутора који се више пута појављују са својим текстовима, као и неких мање познатих имена из света филма или уметности која су своја „киногледатељска искуства” поделила у склопу једне шире слике коју је Шијан по свом нахођењу искреирао“.

„Филм као авантура“ наслов је текста о великану Џону Хјустону, за чије су плодно и разноврсно стваралаштво, како напомиње Јован Марковић на основу Хјустонове аутобиографије „Отворена књига“, заслужни најпре његов немирни дух и непресушна енергија: „Попут неког Ернеста Хемингвеја филмске индустрије, али и попут мачо јунака сопствених филмова, Хјустон одражава једну виталистичку филозофију према којој се живот живи онако како Хемфри Богарт пуши цигарете, без великих пауза, интензивно и дубоко, према којој је битније да живот буде садржајан него срећан и спокојан“.

Рубрика Са полица бибиотеке представља књигу „Почеци кинематографије на тлу Југославије 1896-1918“ Дејана Косановића, који даје историјски утемељен поглед на пионирско доба нове технологије „живих слика“. Објављена још 1985. године, у издању Института за филм и Универзитета уметности у Београду, ова научна студија о нашој филмској баштини и данас плени пажњу значајним и интересантним подацима до којих је аутор дошао истраживањима у Архиву Југословенске кинотеке, али и у филмским и другим архивима и библиотекама у региону, широм Европе, па и у Америци.

Уз изложбу „Алан Форд трчи почасни круг” у Музеју Југославије, Кинотека и Музеј приредили су пратећи филмски програм базиран на аланфордовској поетици надреалне фарсе и сатире, а часопис преноси текст Лазара Џамића о аланфордовском филмском универзуму из књиге „Цвјећарница у Кући цвећа”, студије о феномену Алана Форда на еx-Yу просторима.

Поводом стогодишњице рођења Симон Сињоре, славне француске глумице интернационалне каријере, Ђорђе Зеленовић пише о њеном опусу, Оскару који је добила за главну улогу у филму „Пут у високо друштво“ (1959), али и о њеним левичарским ставовима и учешћу, заједно са супругом Ивом Монтаном, на многим демонстрацијама за људска права.

У рубрици Прилог за историју филма објављен је текст Дејана Косановића о Здравку Велимировићу (1930-2005), југословенском редитељу специфичног сензибилитета, који је рођен на Цетињу, студирао у Београду, а 37 краткометражних и дугометражних документарних и осам играних филмова снимио у црногорској, српској и македонској продукцији, доприневши уметничком развоју сваке од тих кинематографија.

Последњих месеци ове тужне пандемијске године животну сцену напустио је велики број филмских уметника. На стваралаштво српског глумца Мирка Бабића, као и хрватске глумице Вере Зиме подсећа Маријана Терзин Стојчић, док се од филмског и телевизијског сниматеља Предрага Педе Тодоровића опрашта Никола Лоренцин.

О редитељима Нели Каплан и Полу Ледуку пише Ненад Беквалац, о глумцу Ђиђију Пројетију – Марјан Вујовић, о глумцима Војћеху Пшоњаку и Џону Фрејзеру – Бојан Ковачевић, а о глумици Ирини Скопцевој – Бранислав Ердељановић.

У деветом наставку одломака из књиге „Развој филмских врста“ професора Владе Петрића тема је Монтажни филм. Мото овог поглавља је цитат славног редитеља Сергеја Ејзенштајна: „Управо оно што чинимо у филму када комбинујемо описне кадрове одређеног смисла, неутралне садржине, у нове интелектуалне контексте и низове – то је монтажа“.

Из сталне поставке Наше музеј филма овога пута представљен је експонат Позориште сенки (из кинеске династије Хан) као почетак промишљања о слици сенке.

Уз богат избор фотографија, од којих она на „дуплерици“ обележава 90. рођендан великог француског редитеља Жан Лик Годара, часопис доноси и илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића, који креирају дизајн часописа Кинотека.