Часопис Кинотека стигао је до 50. броја, бавећи се из месеца у месец занимљивим темама из историје и савременог тренутка филмске уметности. Фебруарско издање часописа доноси есеје поводом јубилеја филмова „Булевар сумрака“ и „Само једном се љуби“, али и ексклузивни интервју са актуелним добитником награде Европске филмске академије, за филм „Још једна тура“, Томасом Винтербергом.

 

Ту су и текстови посвећени Мири Фурлан, Николи Стојановићу и другим недавно преминулим уметницима, као и о некадашњој звезди светског филма Кларку Гејблу и други прилози, које у уводној речи препоручује директор Кинотеке Југослав Пантелић.

Пре седамдесет година снимљен је „Булевар сумрака“ Билија Вајлдера, с незаборавном Глоријом Свансон у улози заборављене звезде неме епохе. О филму који је критички уперио прст на америчку индустрију снова, на гламурозну фабрику филмова и славних глумаца, тј. на њено ружно наличје, пише Ксенија Зеленовић указујући да се, поред хвалоспева и подсећања на то битно дело, намеће и питање „колика је данас цена славе и потребе за њом, у време када се неутажива жеђ за спољном валидацијом, која се рађа испод културе егзибиционизма и полако захвата све области друштва, чини опаснијом и присутнијом него онда“.

Цео регион ове зиме је потресла прерана смрт Мире Фурлан. Њен лик из филма „Лепота порока“ краси насловну страницу часописа. „Пролазећи пут великих очекивања и ситних пораза, непристајања на пристајање, Мира Фурлан отишла је, према мишљењу многих, као последња СФРЈ глумачка звезда“, пише Маријана Терзин Стојчић, уз подсећање и на њену горку судбину у време распада земље, када се иселила у Америку, те истиче: „Звезда времена кад је југословенски филм стварао хитове, Мира Фурлан била је лепа, расна, темељна, своја, јединствена!… Срчана, инспиративна, крхка, нежна, правдољубива, достојанствена, озбиљна, емпатична, темељна у раду и животу, Мира Фурлан била је изазов у оку посматрача“.

Сандра Перовић је разговарала са данским редитељем Томасом Винтербергом о славном манифесту „Догма 95”, чији је један од утемељивача, као и о његовим новим филмовима „Комуна“ и „Још једна тура“, који је тријумфовао на 33. додели награда Европске филмске академије. „Још једна тура“ говори о четири средовечна професора који испитују теорију да ће боље живети и радити ако буду одржавали константан ниво алкохола у крви. „Један норвешки филозоф или психијатар каже: „Сви смо рођени с пола промила алкохола мањка у крви.” Има у томе истине. А истовремено, сви знамо да се од тога умире. То је болест, зар не? То ми је веома занимљиво. Ствара живот, а може да убије. Желео сам то да истражим“, изјавио је Винтерберг.

Рубрика Филмски јубилеји бави се филмом „Само једном се љуби“, поводом 40 година од премијере. „Од тренутка када је завршен, филм „Само једном се љуби“ има судбину која личи на политички трилер чија се радња догађа на почетку 1981. године. Главни актери су редитељ Рајко Грлић и политичко-полицијска врхушка Хрватске, републике у саставу тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“, пише Ана Марија Роси, наводећи интересантну причу Рајка Грлића како му је позната глумица, али и чланица ЦК Хрватске Семка Соколовић Берток помогла да филм прихвате важни политичари, како се цењкао са шефом идеолошке комисије ЦК Ивицом Рачаном око услова за наступ у Кану и за биоскопско приказивање у Загребу…

Пажњу привлаче и три текста о овом политичком филму у чијем је средишту класична мелодрама (које је ауторка донекле скратила): „Секс под окриљем СИЗ-а“ Игора Мандића и „Црна еротика“ Радивоја Цветићанина из 1981, као и „Љубав, класа, метак и револуција“ Миљенка Јерговића из 2010. године.

Програм Мој избор за фебруар је саставио Љубомир Љуба Јелић, дугогодишњи кинооператер Кинотеке који одази у пензију. Његова листа филмова је одабир искусног познаваоца архивског блага Кинотеке, пише Радиша Цветковић, који је са Јелићем разговарао о важности посла кинооператера и сећањима на златно доба Музеја у Косовској. „Оператер мора увек да буде спреман и да не паничи ако се нешто лоше деси а сала је пуна. Увек има непредвидљивих ствари. Наше траке су често крте и врло старе. Публика која редовно долази у Кинотеку то зна и има разумевања, али зато за мале паре види филмове који данас не могу да се нађу ни на интернету. И ништа не може да замени биоскоп. Нема шансе да се код куће насмејеш на неки штос тако лепо као у биоскопу уз непознате људе“, изјавио је Јелић.

Циклус Великани светског филма овог месеца је посвећен Кларку Гејблу, који је добио Оскара за улогу у филму „Догодило се једне ноћи“, а срца женске публике широм света освојио као Рет Батлер у епској саги „Прохујало са вихором“. О биографији и филмографији ове звезде пише Маријана Терзин Стојчић: „Тек са ове вековне дистанце, прикупљањем сазнања и података о дечку из Кадиза у Охају који је постао краљ Холивуда бива јасније да се глумачки таленат, у оно време слабо цењен, ипак снагом воље изборио за место у филмској елити која ће касније преузети комплетну бригу о њему, златној глумачкој коки, милионски вредног шарма и мачизма… Висина, брчићи, блистав осмех, упечатљиве уши, зализана коса биле су одлике најплаћенијег глумца најутицајнијег филмског универзума“.

„Синеаст(а) с тугом у очима“ наслов је текста Горана Митића о недавно преминулом редитељу, сценаристи, критичару, теоретичару и професору историје филма Николи Стојановићу, чији су се већ први кратки филмови „одликовали стваралачком храброшћу, јасним потенцирањем интимистичког израза и свешћу о „политици аутора”, истој оној коју је неуморно афирмисао током низа година у својим филмским критикама и есејима“. Уз анализу Стојановићевог филмског опуса, Митић оцењује да га је као критичара „обележавала константна уравнотеженост прецизно одабраних фактографских података, озбиљно размотрених релација међу елементима филмске структуре и емотивно обојеног стила писања“, док је часопис Синеаст који је оснивао и годинама водио био „према мишљењу свих релевантних критичара, најбољи филмски часопис у некадашњој Југославији“.

У рубрици Са полица библиотеке представљена је књига „Режија: Акира Куросава“ коју је Никола Стојановић написао на основу своје докторске дисертације. У уводу је објаснио да је повод за ову студију то што је Куросава „врхунски стваралац и професионалац – уз Бергмана, Фелинија и Буњуела најконзистентнија ауторска појава друге половине првог века развоја филма у свету – са богатим, инспиративним и оригиналним опусом“, али да је суштински разлог „у фасцинантном начину на који код овог аутора функционише и уцелињује се читава дијегетска структура посредством саме режије“.

Поводом 125 година од рођења истакнутог аутора совјетског немог филма Дзиге Вертова, редитеља, сценаристе, сниматеља и теоретичара посвећеног експерименту и потрази за новим формама, часопис доноси интервју са српским аутором и продуцентом Мирославом Батом Петровићем који је снимио документарно-играно-експериментални филм „Чудесан сан Дзиге Вертова“ (1990). У разговору са Зорицом Димитријевић истакао је да је његов филм истовремено римејк Вертовљевог дугометражног документарца „Човек с филмском камером“ (1929) и омаж великану филмског експеримента.

„Одисеја 2021“ наслов је есеја Николе Лоренцина у рубрици Из личног угла. „Популарним и атрактивним Новогодишњим концертом у пустој сали озлаћене Музичке дружине из Беча, првог јануара 2021. године, учињен је ДРУГИ КОРАК ка небеској стази којом је, понет крилима полетних валцера, још пре три деценије полетео чаровити Стенли Кјубрик, првим кораком у СВЕМИРСКОЈ ОДИСЕЈИ 2001“, пише Лоренцин, додајући да је та музика опет „дарнула у мисао: које су то границе људског рода – оне у духу, као и оне у простору – наново и свакодневно размераване, док се померају и шире, навише и удаље. Преко света и века. Могуће – и према њиховом нестајању“.

Девети наставак фељтона на основу књиге професора Владе Петрића „Развој филмских врста“ бави се темом Филм -роман.

За фебруарски приказ предмета из сталне изложбене поставке Наш музеј филма изабран је чувени „Филипсов” двоглави пројектор пореклом из Холандије, настао почетком тридесетих година 20. века, о којем пише Миља Јеленић, виши кустос Југословенске кинотеке.

Програм Шок коридор представља прати текст Ненада Беквалца „Прича о обичном лудилу Џека Шолдера“, редитеља који је у младости свирао трубу, потом се бавио хемијском технологијом, а на крају је себе ипак нашао у филму. После рада на кратким филмовима и телевизији Шолдер тек у 37. години режира свој првенац „Сами у ноћи“ (1982), инспирисан теоријом по којој су лудаци једини нормални људи, те стога имају потешкоћа да се уклопе у лудило света, пише Беквалац. Према његовој оцени, Шолдерова „Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета“, „разликује се од свих филмова у франшизи“, а на почетку филма „Ко убија недужне грађане“ даје нам „ињекцију адреналина режирајући једну од бољих сцена полицијске потере у светској кинематографији“.

И у овом броју часопис одаје почаст недавно преминулим уметницима. Маријана Терзин Стојчић подсећа на опус и биографије српског глумца Тихомира Арсића и хрватског глумца Пере Квргића.

Ненад Беквалац пише о италијанској глумици Дарији Николоди и редитељу Франку Ђиралдију, као и о америчком редитељу Стиву Карверу, Бранислав Ердељановић о британском редитељу Мајклу Аптеду, француском глумцу и редитељу Роберу Осеину и глумцу совјетске и руске кинематографије Борису Плотњикову, а Бојан Ковачевић о француским глумцима Клоду Брасеру и Каролин Селије.