ИСТОРИЈАТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КИНОТЕКЕ

Muzej Jugoslovenske kinoteke-Kosovska 11

Југословенска кинотека – национални филмски архив Републике Србије званично је основана решењем Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ број 3851 од 5. августа 1949. године. Овом акту претходило је оснивање Државног филмског предузећа Демократске Федеративне Југославије 1945. године, затим Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ из 1946. године, те оснивања једног савезног (Звезда филм у Београду) и републичких производних предузећа.

Комитет за кинематографију је већ 1946. године послао упутство свим производним филмским предузећима по републикама да оснују своје филмске архиве у којима би чували све своје снимљене материјале, као и да скупљају и чувају старе домаће и иностране филмове који „могу да буду од користи филмским радницима“.

Већ почетком 1947. године Комитет за кинематографију је одлучио да оснује своју кинотеку која би из целе земље „сакупила старе југословенске филмске журнале, документарне и иностране уметничке филмове, филмове снимљене за веме рата итд. Путем размене са иностраним кинотекама, наша кинотека треба да осигура копије иностраних филмова... и тако омогући редитељима, драматурзима и осталим филмским радницима читаве наше земље да се упознају са историјом развитка филма и најзначајнијим филмским делима.“

Тако је почетком 1949. године, на иницијативу првог југословенског филмског архивисте Миленка Карановића основана Централна кинотека при савезном предузећу Звезда филм, која је наведеним решењем Владе ФНРЈ број 3851 прерасла у посебну установу под називом Централна Југословенска кинотека (од 1952. године само Југословенска кинотека), а за директора је постављен Миленко Карановић, који је ту установу водио до краја 1954. године.

Правилник о раду Југословенске кинотеке су потписали Владислав Рибникар, председник Комитета за кинематографију и Јосип Броз Тито, председник владе ФНРЈ. У Правилнику су јасно дефинисани задаци новоформиране установе: да сакупља и чува сва кинематографска дела произведена у ФНРЈ као и остале филмске материјале, затим иностране филмове, сценарија, фотографије и друга документа; да проучава сакупљени материјал, омогући филмским ствараоцима гледање старих филмова и ради на ширењу филмске културе.

То су у суштини исти задаци које и данас испуњава Југословенска кинотека, иако је више пута мењала свој статус. Тако решењем Владе ФНРЈ од 28. новембра 1952. прелази у надлежност Републике Србије и добија назив Југословенска кинотека; Одлуком СИВ-а (Сл. лист ФНРЈ 21/57) од 15. 5. 1957., поново постаје савезна установа, али са самосталним финансирањем; Одлуком Савезне скупштине од 3. 3. 1972. (Сл. лист СФРЈ 13/72) престаје да буде савезна установа, а 1. 7. 1972. права и дужности оснивача Југословенске кинотеке преузима град Београд.

Њена делатност је до 1977. била регулисана Законом о кинематографији - те године постаје филмско-архивска установа од посебног значаја за Републику и њену делатност регулише Закон о заштити културних добара (Сл. лист СРС 28/77) изједначавајући је са осталим националним установама у Републици, а филм постаје заштићено културно добро; права и обавезе оснивача, 29. 7. 1992. преузима Министарство културе СРС (Сл. гласник РС 49/92), а њен рад, права и обавезе бивају регулисани Законом о културним добрима (Сл. гласник РС 71/94) који је третира као установу од општег значаја, дајући јој званично статус Филмског архива Републике Србије, али задржава своје, у свету већ познато име - Југословенска кинотека.

Muzej Jugoslovenske kinoteke-Kosovska 11-Sala