Постојала су времена, шта кажем, деценије, кад није било избора најбољих филмова (Тоp Тen). У тим херојским годинама филм се пробијао кроз кафане, циркуске шатре, вашаре, забавишта, да би званична култура схватила да је рођена респектабилна уметност. Данас имамо листе најбољих, по жанровима, годинама, деценијама, по поджанровима (slash movies, на пример), на свим странама, што је добро, подстицајно. Најчувенија је листа британског магазина Sight and Sound – од 1952. сваких десет година до данашњих дана. Некадашњи париски Cahiers du cinema (нема га више, покој му души), сваке године је објављивао своју листу „ten best”, а то су преузели и други, амерички Film Cоmment, француски Positif. И сам Sight and Sound објављује годишњу листу „20 најбољих филмова”, уз појединачне листе својих критичара-сарадника.

 

Поноћна звона (Falstaff (Chimes at Midnight), 1965)

 

Признајем, обожавам да завирујем у туђе листе, увек дознам за неке наслове који ми нису били доступни. Један од најбољих критичара данашњице, Џонатан Розенбаум из часописа Chicago Reader, сваке године објављује своју листу, а има и листе по жанровима, деценијама… Дивота.

Ових дана протрчавам кроз раскошну књигу мени непознатог британског критичара Роба Хила која има јединствен наслов Movies – over 100 top lists. У њој су листе по жанровима, по најлепшим плавушама, по баровима, по камео појављивањима, па чак и листе филмова снимљених на местима која бисте најрадије посетили! Лудница.

Имам и ја листе по различитим угловима, жанровима, чак имам и листу својих „бенседин филмова”. Ова коју нудим, на љубазан позив људи који воде нашу Кинотеку (наш дом), није листа по мом мишљењу најбољих филмова. Они се непрекидно приказују, нема разлога сада се њима враћати.

Ово су филмови које одавно нисам видео у биоскопу, а који су у мени оставили озбиљан траг и после неколико деценија.

Поноћна звона Орсона Велса су, према мом мишљењу, најлепша екранизација неког Шекспировог комада, а сам Велс остварио је Фалстафа за сва времена.

И остали одабрани наслови довољан су разлог да одгледам филмове који ми понекад долазе у сан.

Ово је и позив самом себи да најпре у свој редослед обавеза ставим посету Кинотеци из дана у дан, као у својим студентским годинама.

А снови и филмови, има ли чаробније тајне везе!

Два дана касније добијам брз одговор из Кинотеке: са моје прве листе имају само четири копије. Моји снови, Кинотекина реалност. Знао сам да сам већину изабраних филмова видео на иностраним фестивалима, а нешто што није било у редовној националној дистрибуцији ретко улази и у велике кинотеке попут наше.

Сада прилажем додатну листу, с које ће моћи да се попуни избор до броја 10.

  1. Леси се враћа кући (1943)
  2. Легенда о земљи сибирској (мјузикл, водили нас са школом!)
  3. Дама у хермелину (1948)
  4. Санта сангре (1949)
  5. Велико ждрање (1973)
  6. Татарска пустиња (1976)
  7. Мајстор и Маргарита (1972)
  8. Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник (1989)
  9. Артисти и модели (1955)

Прва листа, с које су нађене четири копије, изгледа овако:

  1. Поноћна звона (Orson Welles)
  2. Shoah (Claude Lanzman)
  3. Veronika Voss (R. W. Fasbinder)
  4. The Life of Oharu (Kenji Mizoguchi)
  5. Mephisto (Istvan Szabo)
  6. Sorrow and Pity (Marcel Ophuls)
  7. JLG/JLG: Self-portrait in December (J. L. Godard)
  8. La voie Lactee (Luis Bunuel)
  9. Little Dorrit (Christine Ezard)
  10. Celeste (Percy Adlon)