У редовном програму Југословенске кинотеке „Мој избор”, у децембру своју листу представља редитељ и сценариста Горан Марковић, с којим смо разговарали о критеријумима којима се руководио, о академији ФАМУ у Прагу, где се упознао са старим филмовима, о томе зашто на његовој листи нема домаћих остварења.

 

Прозор у двориште (Rear Window, 1954)

Да ли сте за овај циклус бирали филмове које лично волите или оне које сматрате важним за историју седме уметности?

– Бирао сам оно што лично волим. На листу сам уврстио филмове и ауторe које веома поштујем, али принцип је, пре свега, био да раде нешто што нема никакве везе са оним што ја радим. Веома волим филмове који немају никакве додирне тачке са мном, који су на неки начин опозит ономе што ја радим и зато ме импресионирају, који представљају пример нечега што ја никада нисам успео. Не знам да ли сам нешто попут тога желео, али дивим им се на томе.

Изабрали сте Самурај Жан-Пјера Мелвила (Jean-Pierre Melville). Шта вама значи тај филм?

– Мелвил је био једини европски редитељ који је правио америчке филмове, ишао раме уз раме с америчким Б-филмовима и филмовима који су у то време били обожавани. Рецимо, Мелвил се појављује у филму До последњег даха, где игра улогу интелектуалца кога лик Џин Сиберг испитује на аеродрому. Он представља очигледно идола новоталасоваца. Мелвил је био идол и Трифоу и претпостављам Годару. Иако они нису правили ништа слично његовим филмовима, био је на неки начин њихов гуру. Ја сам у једном периоду живота стварно волео Мелвилове филмове, не само Самурај, који је ремек-дело, него и остале као што су Полицајац и Армија сенки. Мелвил је био члан Покрета отпора. Његова Армија сенки једини је вредни филм о томе шта су чланови Покрета отпора радили за време Другог светског рата.

На листи имате и Сенке Џона Касаветeса (John Cassavetes). Који је разлог за тај избор?

– За разлику од Мелвила, Касаветeс је био једини Американац који је правио европске филмове. Осим тога што је био феноменалан глумац, он је био и авангардни редитељ с много глумачких импровизација и визуелних експеримената неуобичајених за то доба. Сенке су заправо андерграунд филм и представљају у најбољем светлу поетику ’68. године. На мене је својевремено оставио јак утисак. Не знам какав утисак оставља сада, нисам га гледао сигурно једно пола века, али сећам се да је то био мој омиљени филм.

Сенке (Shadows, 1959)

Како сте у младости откривали старе филмове? За многе генерације право место за то био је Музеј кинотеке.

– Ја сам студирао у Прагу, а тамо смо имали веома добро организоване пројекције и архивских и нових филмова. На факултету смо, рецимо, петком имали по четири или пет узастопних пројекција из новије светске продукције, гледали смо и оно што биоскопска публика није могла да види. Често су долазили угледни редитељи као гости, причали са студентима, тако да сам имао веома добар увид. Имали смо и архивске пројекције по темама, нови талас или неореализам или поетски реализам, а предавачи историје филма правили су посебне циклусе. Током студија сам одгледао врло велики број филмова. Сећам се да смо Срђан Карановић и ја, као сви млади људи гладни сазнања, обично петком гледали неколико филмова на факултету, а онда увече заједно ишли у биоскоп.

Када данас бирате филм који ћете гледати, да ли се одлучујете према жанру, теми или аутору?

– Постоје жанрови које волим. У последње време стално гледам вестерне. Утврдио сам да и Карановић седи код куће и гледа вестерне. То је нешто за сва времена, мислим на класичне вестерне, дакле на филмове Џона Форда, Хауарда Хокса… Волим да гледам и неке серије. Схватио сам да су последњих година на место веома значајних филмова дошле телевизијске серије рађене амбициозно и веома добро и у продукцијском и у ауторском смислу. Поједине су постале права уметничка дела, за разлику од ранијих. Пратим редовно и Фестивал ауторског филма, који увек има веома добре наслове, као што је ове године, на пример, изузетан филм Кена Лоуча Ја, Данијел Блејк.

Лош спој (Bad Timing, 1980)

Фестивали већ дуже време поклањају пажњу националним кинематографијама. Да ли ви имате неку омиљену?

– Ја сам отишао својевремено у Праг ради чехословачког филма. У то време значајни аутори били су не само Милош Форман и Јиржи Менцел него и Јан Њемец, Евалд Шорм и Вјера Хитилова. То су били врло значајни аутори чешког филма. Из тог доба ставио бих на своју листу један изузетан филм – Њемецове Мученике љубави. То су три приче на тему како љубав може да уништи човека, али врло лепо урађене, у кафкијанском жанру и стилу. То је веома леп филм, а апсолутно непознат овде. Не знам да ли ће Кинотека успети да га се докопа.

Зашто нисте уврстили неки српски или југословенски филм?

– Нисам укључивао домаћу кинематографију јер не бих желео да рангирам своје колеге и пријатеље, да некога ставим, а некога не – то сам одмах искључио. На листи су, као што сам већ рекао, само филмови који немају везе са мном, а филмови мојих колега и те како имају везе са мном.

Да ли вам се филмски укус променио током година?

– Па, јесте. Сигурно. Оно што се највише променило је занимање за новитете. Једноставно нисам више тако напаљен да нешто што је новитет евентуално и применим. Напротив, прилично сам затворен у свом начину изражавања. Мислим да је и нормално да људи до извесне мере лутају, истражују, а онда почну да се продубљују унутар себе. Ја се последњих деценија заправо бавим својим унутрашњим светом. Небитно је у каквој се форми или жанру то изражава, да ли је то комедија или драма, једноставно – ја се бавим собом.