За октобарски програм „Мој избор” филмове је одабрао Ден Тана, глумац, продуцент, члан Америчке филмске академије, али и успешан угоститељ, познат као „наш човек у Холивуду”. На листи су углавном класици који су му омиљени и о којима је имао прилике да дискутује с низом славних уметника од Орсона Велса до Карла Малдена. У интервјуу за наш часопис говорио је и о значају доброг сценарија, промени коју су донели Ратови звезда и њихови специјални ефекти, о тешком положају независне продукције.

 

На вашој листи су све сами евергрин наслови, мада различити по жанру, темама, земљама порекла. По ком сте критеријуму изабрали баш та остварења?

Последњих шездесет година бавио сам се глумом, продукцијом, дистрибуцијом филмова. Гледао сам можда и више од четири-пет хиљада филмова. Као члан Академије филмске уметности у Холивуду од 1989. године гледам редовно продукцију на енглеском језику, а био сам и у Комитету за доделу Оскара за страни филм, тако да сам и њих видео.

За овај програм Кинотеке изабрао сам филмове који су ми омиљени. Имао сам у животу прилику да проведем време с Орсоном Велсом, са Џорџом Стивенсом, Џоном Шлесинџером, Милошем Форманом, Билијем Вајлдером, Тонијем Кертисом, Мерилин Монро, Елијом Казаном, Карлом Малденом, Марлоном Брандом. Дакле, не само што сам гледао те филмове него сам имао прилику и да уђем у дискусију с њиховим режисерима, писцима, глумцима.

Искористио сам позив Кинотеке да публици препоручим те филмове, мада има и других које волим. Можда сам неког и прескочио, али тешко је изабрати само неколико најомиљенијих. Извињавам се онима које овај пут нисам уврстио.

Како сте формирали свој филмски укус? Ко је у том погледу највише утицао на вас?

На мој укус највише су утицали професори с Глумачке академије у Холивуду, коју сам похађао три године, Ботани Шнајдер и Џеф Кори. Она је била професор драме у Колумбија студију, а он у МГМ-у и у школи.

Обухватили сте дуг период, од Грађанина Кејна из 1941. до Варљивог сунца из 1994. године. Када је, према вашем мишљењу, било златно доба за седму уметност?

Тешко је рећи, али мислим да су то шездесете, седамдесете и осамдесете године 20. века, мада има и класика снимљених пре Другог светског рата, које сам, наравно, гледао касније, а који су такође пробудили моју љубав према филму.

Да ли пратите савремену продукцију код нас и у свету? Како је оцењујете у поређењу с овим бисерима које ћемо гледати у циклусу „Мој избор” у Кинотеци? 

Мислим да су се ствари промениле када су изашли Ратови звезда. Отишао сам на премијеру са ћерком, која је тада имала четрнаест година, а сада је велики продуцент, и с глумцем Карлом Малденом. Био је то веома популаран филм. Међутим, ми смо се чим смо га одгледали уплашили да је то почетак ере специјалних ефеката, пошто Холивуд прати оно што млади људи хоће да виде. Нажалост, после Ратова звезда долазе филмови који ме више не интересују толико. Ја их гледам, али нисам заљубљен у њих.

Шта вас мотивише да посветите време гледању неког новог филма – ауторска екипа или критике у медијима, можда препорука пријатеља?

Још пратим шта се дешава, читам много, видим шта је откупљено. Ако чујем да је сценарио добар, без обзира на то шта критика каже, ја желим да видим тај филм. Уосталом, никада нисам видео да је добар филм направљен без доброг сценарија. Ако филм није добро написан, онда неће бити добар ни на платну. Нема ничега без писца. На пример, филм Неки то воле вруће има један од најбоље икада написаних дијалога. Таква су и остварења редитеља Елије Казана, који је адаптирао драмског класика Тенесија Вилијамса и направио велике филмове.

Има сјајних филмова у којима су учествовали моји пријатељи када смо били млади, пре шездесет година. Они су били писци, студирали режију, и на крају се окупила група која је направила филм. За Пет лаких комада Боба Рафелсона сценарио је писала девојка с којом сам се забављао у глумачкој школи.

Када анализирате пројекат из угла продуцента, које квалитете првенствено тражите?

Прво морам да видим филм у својој глави, у својим очима, као на платну. Ако ми се не допада прича и сценарио, не улазим у посао уопште. Ако ми се допада 75 посто, улазим и покушавам да дођем с писцем до тога да ми се допада 99 посто. Писац је за мене увек главни. Наравно, онда је важно наћи доброг режисера који слично види тај пројекат. Најгоре је кад налетите на режисера који то види на потпуно друкчији начин. То је опасно за продуцента, тако може да се изгуби филм.

Ваша ћерка Габријела Тана је продуценткиња, а ви сте играли сенатора у њеном филму Кориолан, у режији Рејфа Фајнса. Може ли та врста уметничког, ауторског филма да опстане у доба доминације холивудских блокбастера?

Нажалост, тешко. Може да добије награде, може да иде по разним фестивалима, али у комерцијалном смислу, на благајнама, тешко може да опстане. Променила се индустрија. Велики студији у Холивуду који дрмају светом, ако не рачунамо Индију, тренутно не производе толико филмова. Некада је снимано 500-600 годишње, а сада стотинак. Онда дођу независни продуценти. Проблем је с биоскопима. Мука је данас да ставиш филм на велико тржиште, говорим о Америци, потребно је између пет и десет милиона долара да би се филм пласирао. А зарада се дели. Пре су све паре ишле у студио, а сада се деле на продуцента, биоскопског приказивача, дистрибутера... Много људи учествује у том колачу.

Југословенска кинотека чува и популаризује нашу и светску филмску баштину. Мислите ли да њени програми, попут циклуса „Мој избор”, могу да привуку младу генерацију публике?

Морам да истакнем да сам заиста поносан на Југословенску кинотеку. У Холивуду имамо Академију, имамо своје позориште, сада зидамо велики музеј. Више од 300 милиона долара улаже Холивуд у Музеј филма. Али треба честитати што наша земља Србија има нешто тако посвећено филму као што је Кинотека у Београду.

Што се тиче нових генерација, на млађима свет остаје. Али не могу млађи без старијих, морају нове генерације да науче нешто од претходних. Онда се нешто дода, мења... Све се мења у животу, а ја се надам да ће се једног дана вратити филмови у којима има љубави, културе, осећања, а не само пуцања, убијања или неке немогуће приче о томе како се робот заљубљује у робота.

Мој избор: Ден Тана

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 11. до 13. октобра 2018.

 

Четвртак, 11.10.

17:00 КРАДЉИВЦИ БИЦИКЛА (ИТА, 1948)
Ladri di biciclette
ул. Ламберто Мађорани (Lamberto Maggiorani), Енцо Стаиола (Enzo Staiola)
р. Виторио де Сика (Vittorio De Sica)

19:00 НЕКИ ТО ВОЛЕ ВРУЋЕ (САД, 1959)
Some Like It Hot
ул. Мерилин Монро (Marilyn Monroe), Тони Кертис (Tony Curtis)
р. Били Вајлдер (Billy Wilder)

21:00 НА ДОКОВИМА ЊУЈОРКА (САД, 1954)
On the Waterfront
ул. Марлон Брандо (Marlon Brando), Карл Малден (Karl Malden)
р. Елија Казан (Elia Kazan)

Петак, 12.10.

17:00 ПЕТ ЛАКИХ КОМАДА (САД, 1970)
Five Easy Pieces
ул. Џек Николсон (Jack Nicholson), Карен Блек (Karen Black)
р. Боб Рафелсон (Bob Rafelson)

19:00 МАРАТОНАЦ (САД, 1976)
Marathon Man
ул. Дастин Хофман (Dustin Hoffman), Лоренс Оливије (Laurence Olivier)
р. Џон Шлезингер (John Schlesinger)

21:00 ОСАМ И ПО (ИТА/ФРА, 1963)
Otto e mezzo
ул. Марчело Мастројани (Marcello Mastroianni), Клаудија Кардинале (Claudia Cardinale)
р. Федерико Фелини (Federico Fellini)

Субота, 13.10.

16:30 ДОМ ЗА ВЕШАЊЕ (ЈУГ, 1988)
ул. Давор Дујмовић, Бора Тодоровић
р. Емир Кустурица

18:30 ВАРЉИВО СУНЦЕ (РУС/ФР, 1994)
Утомлённые солнцем
ул. Никита Михалков, Олег Мењшиков
р. Никита Михалков

21:00 ГРАЂАНИН КЕЈН (САД, 1941)
Citizen Kane
ул. Орсон Велс (Orson Welles), Џозеф Котен (Јоseph Cotten)
р. Орсон Велс (Orson Welles)