Часопис Кинотека наставља редовно да излази у онлајн формату. Летњи двоброј 43/44, како истиче директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић, доноси ауторске текстове о изузетним филмским уметницима Педру Алмодовару, Шону Конерију и Мишелу Пиколију. Ту су и ексклузивни интервју с немачким редитељем Кристијаном Пецолдом, подсећање на некадашњи домаћи хит „Капетан Леши” (1960) Живорада Жике Митровића, приказ зборника текстова Бранка Вучићевића о филму и други прилози у сталним рубрикама.

 

Рубрика Филмски феномен посвећена је славном француском глумцу Мишелу Пиколију (1925-2020), који је дебитовао још 1945. (у филму „Враџбине” Кристијана Жака) и снимао скоро до свог 90. рођендана. Како пише Марјан Вујовић, Пиколи је био „природно елегантан глумац, посебно надарен да глуми улоге у једном декадентном свету, можда због слободног духа који га је красио или пак због црте друштвеног и моралног преступништва коју је умео да прикаже испод одела и кравате… Представљао је европску интелигенцију која се претапала у филмске приче и био један од кључних глумаца у изборима великих европских редитеља који су оставили траг у кинематографији 20. века својим делима у којима су се бавили основним концептима друштва“.

У складу с летњом атмосфером насловну страну двоброја за јул и август краси фотографија ноншалантног Мишела Пиколија у друштву Брижит Бардо на морској обали.

Следи фотографија једног од најутицајнијих и најаутентичнијих композитора филмске музике у свету Ениа Морикенеа у друштву прослављеног италијанског редитеља Серђа Леонеа, с којим је сарађивао на чувеним шпагети вестернима – „За шаку долара” (1965), „Добар, лош, зао” (1966), „Било једном на Дивљем Западу” (1968)… Оскаровац Мориконе преминуо је 6. јула у Риму у 92. години. Аутор је музике за више од 500 филмских и телевизијских остварења, игране и документарне форме.

Поводом 60 година од настанка филма „Капетан Леши” Жике Митровића, који је са три и по милиона гледалаца оборио рекорде у свим републикама бивше СФРЈ и продат у 40 земаља широм света, Ксенија Зеленовић подсећа да је насловном улогом у том југо-вестерну Александар Гаврић стекао статус прве праве домаће филмске акционе звезде. Обожаваоци су га називали Клерк Гебл домаћег филма. С Митровићем је сарађивао још седам пута. У домаћим и страним, углавном немачким и италијанским продукцијама, одиграо је око 40 улога, све до преране смрти у четрдесетој години.

О шпанском редитељу Педру Алмодовару, у рубрици Великани светског филма, Радиша Цветковић пише: „Алмодовар је фиеста – у снази плиме с бурама сплетки љубавних, интрига и страсти, а у меланхолији осеке пуна родитељског разумевања“. Осврћући се на Алмодоваров карантински дневник (из часописа Sight & Sound) констатује: „Између редова може се наслутити врло пажљив, остварен човек коме сопствена осећања нису страна. Изван сваке баналности, колико год говорио о просечним стварима свакодневног живота, крије се искреност и интелигентна простодушност. Но, када се прођу километри целулоида, остаје снажан утисак његове лојалности колико мотивима толико и култури чији је заштитни знак постао“.

Једног од најбољих и најзначајнијих савремених немачких редитеља Кристијана Пецолда интервјуисала је Сандра Перовић, оцењујући да је заједнички именитељ његових филмова то што су интимне приче протагониста смештене у мрачна раздобља новије немачке историје, али и замена идентитета. Поводом филма „Ундина”, који је светску премијеру имао на 70. Берлиналу, а конципиран је попут модерне легенде у којој се магично спаја са сабласним хиперреализмом, Пецолд је изјавио да је бајка Ундина „један од највећих митова о мушкарцима и женама“. Говорио је и о свом претходном филму „Транзит”, на тему избеглиштва, са истим глумачким паром – Паолом Бер и Францом Роговским.

„Шон Конери, бити Шкот“ наслов је есеја Ане Марије Роси уз 90. рођендан глумца који је седам пута играо „најславнијег и највољенијег тајног агента Џејмса Бонда. Забављао нас је забављајући се, играо – играјући се. Није давио озбиљношћу већ пленио природношћу једне мушке Алисе у простору шпијунских чуда“. Сакупио је 65 филмова који су му донели Оскар, Бафту и два Златна глобуса. Добио је и титулу сера. Велики део својих хонорара дао је за стипендирање сиромашне шкотске деце, али и за финансирање Шкотске националне партије, коју је ватрено подржавао у борби за независност Шкотске од Уједињеног Краљевства.

Рубрика С полица библиотеке доноси приказ књиге „То је најлепши филм који сам икада гледао“, односно првог тома целокупних дела Бранка Вучићевића (1934-2016), филмског критичара, сценаристе и преводиоца који је био узор многим уметницима и критичарима и суштински допринео српској кинематографској култури, али и култури уопште. У издању Филмског центра Србије (2020) сабрани су његови текстови о филму, објављивани од 1956. до 1969. године у више новина и часописа, уз додатак програмских текстова које је касније писао за различите филмске манифестације у периоду 1971-2013.

Пола века прошло је од снимања филма „Лисице”, по сценарију Мирка Ковача у режији Крсте Папића. Рубрика Критика из прошлости преноси текст објављен 1970. године у Политици, у којем Милутин Чолић оцењује: „Тема овог филма је зло. Зло у човеку и око њега. Не као уопштена, апстрактна медитација, него конкретизована одређеним простором, временом и друштвеном атмосфером…“.

Следи шести део одломака из књиге „Развој филмских врста“ Владимира Петрића. Овога пута теме су бурлеска и слепстик.

У сталној рубрици Трагови на филму сарадници Кинотеке подсећају на оно што су седмој уметности дали недавно преминули ствараоци – глумица Евгенија Уралова и редитељ и сценариста Мирча Мурешан, о којима пише Маријана Терзин Стојчић, глумци Ирфан Кан и Серђо Фантони и глумица, редитељка и продуценткиња Марион Хенсел (Ненад Беквалац), глумци и редитељи Михаил Кокшенов и Резо Есадзе (Бранислав Ердељановић), глумица Ширли Најт (Петар Михајловић) и глумац Џон Ериксон (Бојан Ковачевић).

Уз велики број фотографија из Фототеке Југословенске кинотеке у овом броју објављене су и нове илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића.