Стварни светови имагинације: Вељко Деспотовић

Југословенска кинотека, Узун Миркова 1 / Од 18. децембра 2017.

Ретроспективна изложба у част истакнутог српског и југословенског филмског сценографа Вељка Деспотовића (1931-2013) биће отворена 18. децембра у 18 сати у централном фоајеу Југословенске кинотеке.

Поставка под називом „Вељко Деспотовић: Стварни светови имагинације“ прати све аспекте његовог кинематографског дела, а обухвата цртеже, скице, белешке, сценографске разраде, планове, фотографије, као и личне предмете, књиге, награде…

Југословенска кинотека је 2016. године преузела легат Вељка Деспотовића, који представља једну од најзначајнијих кинематографских колекција на овим просторима. Колекцију је сам Деспотовић за живота припремио и завештао Кинотеци. Ту културну баштину Кинотеци је предала његова супруга Гина, која нажалост није доживела да види ову дуго припреману ретроспективну изложбу.

Деспотовић је био архитекта, сликар, универзитетски професор, а најпре и највише знаменити филмски и телевизијски сценограф. Током дуге и плодне каријере остварио је више од 50 сценографија у домаћим филмвима, као и у копродукцијским и иностраним филмовима. Поред тога, радио је на око 30 пројеката као асистент или члан сценографског тима.

У његовом богатом опусу су многи значајни филмови, међу којима: Ко то тамо пева, Скупљачи перја, Човек из храстове шуме, Отписани, Кичма, Усијање, Снови, живот и смрт Филипа Филиповића, Биће скоро пропаст света, Дечко који обећава, Давитељ против давитеља, Сабирни центар, Глуви барут, Тито и ја, Горила се купа у подне, Професионалац, Кордон, Чарлстон за Огњенку, Шејтанов ратник, Фалсификатор…

Отварање изложбе 18. децембра прате и пројекције неколико филмова чију сценографију потписује Вељко Деспотовић: Човек из храстове шуме (1964) Миодрага Миће Поповића, Сељачка буна 1573 (1975) Ватрослава Мимице, Горила се купа у подне (1993) Душана Макавејева и рестаурирана верзија Ко то тамо пева (1980) Слободана Шијана.

 

Уторак, 19.12.

16:00 ЧОВЕК ИЗ ХРАСТОВЕ ШУМЕ (ЈУГ, 1964)
ул: Мија Алексић, Тамара Милетић
р: Миодраг Поповић
сц: Вељко Деспотовић

18:00 СЕЉАЧКА БУНА 1573 (ЈУГ, 1975)
ул: Фабијан Шоваговић, Велимир Бата Живојиновић
р: Ватрослав Мимица
сц: Вељко Деспотовић

20:30 ГОРИЛА СЕ КУПА У ПОДНЕ (СРЈ/НЕМ, 1993)
Gorilla Bathes at Noon
ул: Светозар Цветковић, Анита Манчић
р: Душан Макавејев
сц: Вељко Деспотовић

 

Среда, 20.12.

VIP КИНОТЕКА: СПЕЦИЈАЛНА ПРОЈЕКЦИЈА
18:00 / 20:30 КО ТО ТАМО ПЕВА (ЈУГ, 1980)
РЕСТАУРИРАНА ВЕРЗИЈА
ул: Павле Вуисић, Драган Николић
р: Слободан Шијан
сц: Вељко Деспотовић

 

Стварни светови имагинације: Вељко Деспотовић

Прошле године Југословенска кинотека преузела је једну од најзначајнијих кинематографских колекција, легат истакнутог српског и југословенског сценографа Вељка Деспотовића.

Вељко Деспотовић (1931–2013), архитекта, сликар, универзитетски професор, а најпре и највише знаменити филмски и телевизијски сценограф, у свом богатом опусу остварио је више од педесет сценографија у домаћим, копродукцијским и страним филмовима као самостални сценограф, односно близу тридесет сценографија као асистент или члан сценографског тима. Цртежи, скице, белешке, сценографске разраде, планови, фотографије, лични предмети, књиге, награде, чине ову јединствену колекцију културне баштине, коју је сам за живота Вељко Деспотовић припремио и завештао Југословенској кинотеци. Ово непроцењиво уметничко богатство Кинотеци је предала његова супруга Гина, која, нажалост, није доживела да види дуго припреману ретроспективну изложбу. Из осећања неизмерне захвалности које гајимо према Вељку и Гини Деспотовић, потрудили смо се да ова изложба пропрати све аспекте Деспотовићевог кинематографског дела, а овај кратки увод у изложбу „Вељко Деспотовић – стварни светови имагинације” завршићемо једним од најтоплијих текстова о Вељку Деспотовићу, који је под насловом „Велики филмски уметник” написао наш водећи редитељ Слободан Шијан у књизи „Вељко Деспотовић – филмске сценографије”, коју је 2015. године издао Музеј примењене уметности.

Александар Ердељановић

 

ВЕЛИКИ ФИЛМСКИ УМЕТНИК ВЕЉКО ДЕСПОТОВИЋ

За уметничку област у којој се Вељко Деспотовић изражавао, код нас се користи једна реч – СЦЕНОГРАФИЈА. На шпицама страних филмова често видимо како се појављују звања као што су продакшн дизајнер, арт дајректор, сет дизајнер, па онда разни сарадници и помагачи попут асистента сценографа, локејшн скаута, декоратера, реквизитера, патинера, и да не набрајам даље ту огромну армију сарадника којом оно што код нас стаје у ту једну реч СЦЕНОГРАФ бива попуњено.

Имам потребу да о овоме говорим јер је Вељко често био и прво и друго и треће у исто време, и продакшн дизајнер и арт дајректор и сет дизајнер, али је, пре свега, био велики уметник, а сви ми који смо с њим радили знамо да не само да се није либио да потегне и као помагач самоме себи већ га нисте могли ни спречити у томе. Како то филмаџије кажу, „ниси могао да га истераш из кадра”. Борио се за аутентичност и богатство призора пред камером до последњег тренутка, док се она не укључи. У нашем послу нема никада довољно времена, а Вељко је користио сваки секунд да нешто још боље уради.

Када би редитељ успео да обезбеди његову сарадњу, осећао би се привилеговано и сигурно. Јер Вељко је гарантовао квалитет. Борио се као лав за свој буџет, за своје сараднике и за остваривање визије редитеља. За мене, Вељко је већ онда био легенда! Јер неко ко је радио Скупљаче перја и Биће скоро пропаст света, два визуелна ремек-дела светског филма, чинио ми се недостижним. Сваки добар сценограф воли да ради неки велики пројекат, спектакл, епоху, филм за који постоји велики буџет, у којем има градње и посла за велики број његових колега и сарадника, и у којем може своје знање и имагинацију искористити до максимума! И то је разумљиво. Али Вељко је био драгоцен и као сарадник на малим, нискобуџетним филмовима, а нарочито као сарадник на дебитантским филмовима. Волео је да ради с млађим редитељима, којима је његово знање „отварало очи” о могућностима које се пружају у тој креативној сарадњи.

Често се питам шта би рекао данашњи продуцент неком дебитанту када би снимао филм попут нашег Ко то тамо пева. Вероватно, „Па шта ће ту сценограф? Треба ти једна ливада и један аутобус!” А да није било Вељка и његове екипе, ко зна како би тај филм изгледао.

Сећам се, тражио сам му аутобус са „носом” и задњим вратима, као пре рата. И он га је допремио из Словеније, где је коришћен за снимање филма Живојина Павловића Довиђења у следећем рату. Аутобус је стигао само неколико дана пре снимања, „војнички” зелене боје, са сицевима. Био сам очајан, јер је то значило да ћу га први пут видети обојеног у црвено и припремљеног за снимање – првог дана снимања! Помислио сам: „Ко зна како ће то изгледати?” Све смо се већ били детаљно договорили о потребним адаптацијама и изгледу аутобуса, али је шанса да ти неко 100% прочита мисли и да све буде тачно како треба увек мала. Када сам дошао на снимање, Вељков партнер, чика Миладин, стајао је поред аутобуса и четком наносио последње нијансе блата, рђе и прашине, на већ офарбани и припремљени аутобус, уз будан Вељков надзор. Аутобус је изгледао савршено! Могли смо одмах да снимамо! Вељко ми је направио главног глумца.

Код Вељка се увек почињало с његовом драгоценом сценографском документацијом, која се састојала од стотина фотографија и исечака из новина о свим могућим локацијама у бившој Југославији. Узгред, било би лепо да се та документација сачува, или у Кинотеци или у некој сличној музејској институцији! Пре него што би се уопште ишло на обилазак терена, Вељко је са редитељем листао тај бревијар визуелних информација о могућим местима снимања. На тај начин је разумевао на који начин он види филм и у ком правцу треба ићи. Дуго смо тражили пејзаж за снимање филма Ко то тамо пева. Водио ме је и у Ивањицу и у село Катиће, све ми је то било превише жестоко. Онда му је „синуло” и одвео ме у Делиблатску пешчару! Филм је био решен! То је било то!

За Вељка ме везује и моје последње путовање лепотама Југославије. Било је то давне 1985-86. године, када смо за потребе једне филмске копродукције, са малом екипом прокрстарили ту, природним лепотама заиста јединствену, бившу нам земљу. Од Београда, преко Загреба, Плитвица, словеначких Алпа, Велебита, па Јадранском обалом кроз Истру, Далмацију, кроз Дубровачко и Црногорско приморје, и даље, до Старог Бара, Улциња, па све до Жабљака, Биоградског језера, Дурмитора, и натраг, преко Требиња и Херцеговине, све до Ђавоље вароши! И све то за недељу дана! Неуморни Вељко нам је био „туристички водич”, трчкарајући кроз сваку локацију, предлажући сцене и углове камере, одоздо, одозго, са стране... „Можеш одавде, овако, па онда оданде...” и тако сваки дан! Какав човек! Какав уметник! Каква стваралачка енергија! Каква љубав према филму и позиву!

Слободан Шијан

У Београду, уторак, 16. април 2013. године