Ново име Свечане сале Југословенске кинотеке, која ће се убудуће звати Сала Макавејев, у част великог српског и европског редитеља Душана Макавејева, званично је проглашено 23. фебруара.

 

Натпис на улазу у дворану открио је млади редитељ Огњен Главонић, у присуству Макавејевљеве супруге и сараднице Бојане Макавејев, као и колега и пријатеља славног аутора.

Директор Кинотеке Југослав Пантелић изразио је задовољство што је ново име проглашено на дан када у Кинотеци почињу пројекције 47. Феста, а први филм на програму је управо једно од изузетних дела Макавејева „Невиност без заштите”.

„Ова предивна дворана добија име какво заслужује. Нама је то велика част. Сигуран сам да ће бити и свима који ће Салу Макавејев пунити из дана у дан и гледати фантастичне филмове из историје кинематографије, али и нову продукцију, оно што спада у добар филм, а за који нема довољно простора међу хитовима у биоскопској мрежи”, рекао је Пантелић.

„Душан Макавејев нас је нажалост напустио. Његово дело није, нити ће. Захвалан сам члановима Управног одбора Кинотеке, на челу са продуценткињом Јеленом Митровић, који су прихватили мој предлог да ова сала понесе једноставно, а тако значајно име – Макавејев”, казао је Пантелић и позвао Главоноћа да открије натпис као аутор који представља будућност српског и европског филма.

Главонић је истакао да му је то част, а да му је жао што није мало старији.

„Нисам имао много прилике да мало боље упознам Макавејева као човека. Али сам га упознао кроз филмове. То је оно што ће остати”, рекао је он.

Великан српске и европске кинематографије, редитељ и сценариста Душан Макавејев преминуо је 25. јануара у Београду у 87. години.

Прослављени, али и својевремено забрањивани аутор, један од најистакнутијих протагониста црног таласа, остварио је изузетан опус. Међу тридесетак његових документарних и играних филмова истичу се „Парада (1962), „Човек није тица (1965), „Љубавни случај илли трагедија службенице ПТТ” (1967), „Невиност без заштите” (1968), „WР: Мистерије организма” (1971), „Недостаје ми Соња Hени” (1972), „Сwеет Мовие” (1973), „Монтенегро” (1981), „Кока-кола Кид” (1985) „Манифесто” (1988), „Горила се купа у подне” (1993).