FESTIVAL NITRATNOG FILMA

"Nitroceluloza (grc. nitron, lat. cella). Elastični celuloidni nitrat, nosač fotoosetljivog sloja (emulzije). Sintetizovana је 1868. u SAD. U smeši sa kamforom ima izvanredna svojstva za proizvodnju filmske trake. Veoma је elastična, bezbojna, providna, trajna i jeftina. U eksploataciji је veoma opasna. Gori već na temperaturi 120-140°С, veoma burno i eksplozivno. Temperatura plamena dostiže 1300-1500°С. Nitroceluloza oslobađa veliku količinu dima, otrovnih gasova, i kiseonika koji omogućava gorenje, čak i onda kada se traka potopi u vodu ili zatrpa peskom."

Leksikon filmskih i televizijskih pojmova 1, str. 509

Zašto Festival zapaljivog filma? Jednostavno zato, što je na nitratnoj traci zapisana celokupna baština prve polovine veka koji je upravo prohujao iza nas, kao jedinstvena i najautentičnija hronika političkih događaja, ličnosti i pojava koje su obeležile minulo burno stoleće. Sa druge strane umetničke filmove na nitratnom (lako zapaljivom) nosaču stvarali su velikani Grifit (Griffith), Lang, Ejzenštejn, Ford, Drejer (Dreyer), Renoar (Renoir), Roselini (Rossellini) i ini, a na njemu su stvorena besmrtna dela kao što su Kabirija, Blago gospodina Arna, Poslednji čovek, Moderna vremena, Prohujalo sa vihorom, Kradljivci bicikla i mnoga druga. Možda zvuči pretenciozno, ali sa nitratom otpočinje herojsko doba filma koji od šatorske atrakcije stasava u umetnost, promiču mnogobrojne inovacije filmske tehnike, teorije i prakse, razvijaju se žanrovi, jezik i stilistika filma a on postaje biznis i zabava stoleća kojoj hrle ili joj se predaju milioni zaljubljenika širom planete.

Sama nitratna traka je vremenski trajnija, manje se oštećuje i kvalitetnija je u odnosu na acetatnu (nezapaljivu), koja ju je definitivno zamenila sredinom našeg veka. Takođe, njena filmska slika ima manje kracera i kišovitosti, čistija je a iskusni kino-operateri kažu da su zapaljive kopije u praksi izdržale čak dva do tri puta više projekcija od nezapaljivih. Ali... To prokleto - ali - se odnosi na hemijsku nestabilnost i nepostojanost nitrata koja može dovesti do brzog i vrlo ekspanzivnog gorenja i eksplozija, štaviše zapaljivi film ima moć samozapaljenja, koje ni jedno poznato sredstvo za gašenje požara nije u stanju da ukroti. Istoriju nitratnog filma prate mnogobrojni požari i uništenja od kojih su po negativnim posledicama najpoznatiji onaj iz sredine 80-ih godina kada je u Meksiko Sitiju stradao skoro celokupan zapaljivi fond meksičke kinoteke dok se kod nas još uvek spominje ljudskom nepažnjom izvedeno uništenje fonda ,,Artistik filma” (najznačajnijeg predratnog srpskog filmskog preduzeća) neposredno iza II svetskog rata.

Još daleke 1953. Džek Rejli (Jack Reilly) šef filmoteke studija MGM, ukazivao је da su "propali čak i neki stari filmovi koji su bili čuvani u skladištu studija na najbolji moguči način. Iz mnogih, tek otvorenih limenih kutija širio se strahovit smard, а filmovi su bili pretvoreni u kašu ili smeđi prah ра su morali da se bасе. Tako je utvrđeno da je najmanje 20-30% filmova MGM-a uništeno iako su čuvani u najboljim mogućim uslovima“. Paradoksalno је da među filmovima koji su pod jednakim uslovima razvijani, tretirani i čuvani, neki prežive а drugi propadaju.

Problem arhiviranja i zaštite zapaljivih filmova do danas nije do kraja sistematski razrešen. Zbog svega navedenog od početka 50-ih nitratni (zapaljivi) film je zamenjen acetatnim (nezapaljivim) nosačem filmske trake, koji osim svoje veće hemijske postojanosti, odnosno onog najbitnijeg, nezapaljivosti u svemu ostalom gleda za leđa nitratu.

Kako se došlo na ideju o Festivalu zapaljivog filma? U specijalnim betonskim bunkerima Arhiva kinoteke u Košutnjaku, se čuva više od 10.000 filmskih nitratnih jedinica, podeljenih u redovni, stari i prastari zapaljivi fond. Nalaze se tu igrani i dokumentarni, crno beli, viražirani i u koloru, nemi i zvučni, titlovani i netitlovani filmovi. Njihovim pregledom u drugoj polovini devedesetih utvrđeno je da dobar broj naslova   i od njih osim šturih podataka о srpskom naslovu, broju rolni, metraži, nije identifikovan ni obrađen, ра se i površnim istraživanjem moglo doći mnogih prijatnih iznenađenja. Vrlo brzo je otkriveno niz filmova čije su kopije u Arhivu Jugoslovenske kinoteke jedine na svetu. I da bi prezentovali to decenijama zaboravljeno, skriveno i nedostupno blago od 1997. godine smo započeli sa Zapaljivim danom, kada su se jednom mesečno u našem bioskopu prikazivali “nitrati” Jugoslovenske kinoteke, a nakon dobrog prijema odlučili smo se da od 1999. godine program filmova preraste u Festival zapaljivog filma.

Za osamnaest godina na festivalu je prikazano blizu hiljadu filmova iz “zlatne ere” zapaljivog filma (1895 – 1953), viđene najnovije restauracije velikih klasika filma, obnovljeno sećanje na majstore ali su i otkriveni neki reditelji i bjihova ostvarenja koji su u svoje vreme bezrazložno bili potcenjeni i odbačeni u tamu istorije.

Zapaljivi festival je postao punoletan i nastavlja svoju misiju vezanu za filmsku baštinu koja nestaje pred našim očima. Samim tim što je “jedini u stanju da na pravi način, verno očuva filmske, itorijske, kulturne i umetničke tekovine na njemu zabeležene,” nitratni film (kao i stare gramofonske ploče) ima jedinstveno svojstvo čarolije PATINU.

Već i to je dovoljno zadivljujuće.

Nitratni film plakat-crop

18. Festival nitratnog filma

od 6. do 15. juna 2016.

Kroz zapaljive mitove

Na ovogodišnjem Festivalu učestvuje čak trideset pet Kinoteka i Arhiva iz Evrope, ali i iz Japana i po prvi put Sjedinjenih Američkih Država, sa trideset sedam filmskih programa.

Vodeći se dobrim iskustvima iz prethodne dve godine kada smo festivalski program, koji je dotle bio vezan isključivo za period nitratnog filma (1895-1953), proširili i nadgradili klasicima koji su snimani i u sledeće dve decenije, izmenjenu, ali sa uspehom potvrđenu novu koncepciju nismo menjali.

U prilog tome idu i neka od velikih rediteljskih imena u čijim ostvarenjima ćemo uživati ove godine: Sergej Ejzenštajn, Tadaši Imai, Alf Sjeberg, Marsel Lerbije, František Vlačil, Mario Soldati, Ježi Hofman, Aleksandar Volkov, Karolji Mak, Manfred Noa, Rangel Valčanov…