ФЕСТИВАЛ НИТРАТНОГ ФИЛМА

"Нитроцелулоза (грч. nitron, лат. cella). Еластични целулоидни нитрат, носач фотоосетљивог слоја (емулзије). Синтетизована је 1868. у САД. У смеши са камфором има изванредна својства за производњу филмске траке. Веома је еластична, безбојна, провидна, трајна и јефтина. У експлоатацији је веома опасна. Гори већ на температури 120-140°С, веома бурно и експлозивно. Температура пламена достиже 1300-1500°С. Нитроцелулоза ослобађа велику количину дима, отровних гасова, и кисеоника који омогућава горење, чак и онда када се трака потопи у воду или затрпа песком."

Лексикон филмских и телевизијских појмова 1, стр. 509

Зашто Фестивал запаљивог филма? Једноставно зато, што је на нитратној траци записана целокупна баштина прве половине века који је управо прохујао иза нас, као јединствена и најаутентичнија хроника политичких догађаја, личности и појава које су обележиле минуло бурно столеће. Са друге стране уметничке филмове на нитратном (лако запаљивом) носачу стварали су великани Грифит (Griffith), Ланг, Ејзенштејн, Форд, Дрејер (Dreyer), Реноар (Renoir), Роселини (Rossellini) и ини, а на њему су створена бесмртна дела као што су Кабирија, Благо господина Арна, Последњи човек, Модерна времена, Прохујало са вихором, Крадљивци бицикла и многа друга. Можда звучи претенциозно, али са нитратом отпочиње херојско доба филма који од шаторске атракције стасава у уметност, промичу многобројне иновације филмске технике, теорије и праксе, развијају се жанрови, језик и стилистика филма а он постаје бизнис и забава столећа којој хрле или јој се предају милиони заљубљеника широм планете.

Сама нитратна трака је временски трајнија, мање се оштећује и квалитетнија је у односу на ацетатну (незапаљиву), која ју је дефинитивно заменила средином нашег века. Такође, њена филмска слика има мање крацера и кишовитости, чистија је а искусни кино-оператери кажу да су запаљиве копије у пракси издржале чак два до три пута више пројекција од незапаљивих. Али... То проклето - али - се односи на хемијску нестабилност и непостојаност нитрата која може довести до брзог и врло експанзивног горења и експлозија, штавише запаљиви филм има моћ самозапаљења, које ни једно познато средство за гашење пожара није у стању да укроти. Историју нитратног филма прате многобројни пожари и уништења од којих су по негативним последицама најпознатији онај из средине 80-их година када је у Мексико Ситију страдао скоро целокупан запаљиви фонд мексичке кинотеке док се код нас још увек спомиње људском непажњом изведено уништење фонда ,,Артистик филма” (најзначајнијег предратног српског филмског предузећа) непосредно иза II светског рата.

Још далеке 1953. Џек Рејли (Jack Reilly) шеф филмотеке студија MGM, указивао је да су "пропали чак и неки стари филмови који су били чувани у складишту студија на најбољи могући начин. Из многих, тек отворених лимених кутија ширио се страховит смрад, а филмови су били претворени у кашу или смеђи прах па су морали да се баце. Тако је утврђено да је најмање 20-30% филмова MGM-а уништено иако су чувани у најбољим могућим условима“. Парадоксално је да међу филмовима који су под једнаким условима развијани, третирани и чувани, неки преживе, а други пропадају.

Проблем архивирања и заштите запаљивих филмова до данас није до краја систематски разрешен. Због свега наведеног од почетка 50-их нитратни (запаљиви) филм је замењен ацетатним (незапаљивим) носачем филмске траке, који осим своје веће хемијске постојаности, односно оног најбитнијег - незапаљивости, у свему осталом гледа за леђа нитрату.

Како се дошло на идеју о Фестивалу запаљивог филма? У специјалним бетонским бункерима Архива кинотеке у Кошутњаку, се чува више од 10.000 филмских нитратних јединица, подељених у редовни, стари и прастари запаљиви фонд. Налазе се ту играни и документарни, црно бели, виражирани и у колору, неми и звучни, титловани и нетитловани филмови. Њиховим прегледом у другој половини деведесетих утврђено је да добар број наслова и од њих осим штурих података о српском наслову, броју ролни, метражи, није идентификован ни обрађен, ра се и површним истраживањем могло доћи многих пријатних изненађења. Врло брзо је откривено низ филмова чије су копије у Архиву Југословенске кинотеке једине на свету. И да би презентовали то деценијама заборављено, скривено и недоступно благо од 1997. године смо започели са Запаљивим даном, када су се једном месечно у нашем биоскопу приказивали “нитрати” Југословенске кинотеке, а након доброг пријема одлучили смо се да од 1999. године програм филмова прерасте у Фестивал запаљивог филма.

За осамнаест година на фестивалу је приказано близу хиљаду филмова из “златне ере” запаљивог филма (1895-1953), виђене најновије рестаурације великих класика филма, обновљено сећање на мајсторе али су и откривени неки редитељи и њихова остварења који су у своје време безразложно били потцењени и одбачени у таму историје.

Запаљиви фестивал је постао пунолетан и наставља своју мисију везану за филмску баштину која нестаје пред нашим очима. Самим тим што је “једини у стању да на прави начин, верно очува филмске, иторијске, културне и уметничке тековине на њему забележене,” нитратни филм (као и старе грамофонске плоче) има јединствено својство чаролије - ПАТИНУ.

Већ и то је довољно задивљујуће.

19. Фестивал нитратног филма

од 6. до 16. јуна 2017.

Под сјајем запаљивих звезда

Фестивал нитратног филма биће одржан, по 19. пут, од 6. до 16. јуна 2017. у Југословенској кинотеци и приказаће 46 филмова из 30 архива са три континента, из Европе, Азије и Америке, и угостити више од 30 директора кинотека, управника архива и филмских колекција, историчара филма и филмских архивиста, редитеља и филмских критичара из петнаестак земаља.

На свечаном отварању, које се по традицији организује на Дан кинотеке – 6. јуна, биће приказан програм „Београд између два светска рата”, са три документарна остварења дигитално рестаурисана у Југословенској кинотеци.

Мото фестивала „Под сјајем запаљивих звезда” извучен је као идеја из филма „Алгол” Ханса Веркмајстера, једног од врхунаца овогодишњег програма. На програму су и дела значајних редитеља као што су Макс Офилс, Фридрих Ермлер, Раул Волш, Алберто Латуада, Марсел Пањол, Тому Уцида, Жан Реноар, Бранко Бауер и др.

Nitratni film plakat-crop

18. Фестивал нитратног филма

од 6. до 15. јуна 2016.

Кроз запаљиве митове

На овогодишњем Фестивалу учествује чак тридесет пет Кинотека и Архива из Европе, али и из Јапана и по први пут Сједињених Америчких Држава, са тридесет седам филмских програма.

Водећи се добрим искуствима из претходне две године када смо фестивалски програм, који је дотле био везан искључиво за период нитратног филма (1895-1953), проширили и надградили класицима који су снимани и у следеће две деценије, измењену, али са успехом потврђену нову концепцију нисмо мењали.

У прилог томе иду и нека од великих редитељских имена у чијим остварењима ћемо уживати ове године: Сергеј Ејзенштајн, Тадаши Имаи, Алф Сјеберг, Марсел Лербије, Франтишек Влачил, Марио Солдати, Јежи Хофман, Александар Волков, Карољи Мак, Манфред Ноа, Рангел Валчанов…