Часопис “Кинотека” ушао је у другу годину редовног излажења, настављајући основни концепт да спаја филмску прошлост и садашњост. Тако и нови, јануарски број доноси есеје о великанима светског филма – Катрин Денев и Жан-Пјеру Мелвилу, а поводом других циклуса овог месеца и текстове о Џону Вуу и Жоржу Мелијесу, затим интервју са Фатихом Акином и музичарем Бојаном Слачалом који овог месеца уређује програмски циклус Мој избор, као и низ текстова који прате редовне програме Југословенске кинотеке.

 

“Лепотица филмских дана и ноћи – Катрин Денев” наслов је есеја Радише Цветковића о француској диви, која је у светске биоскопе ушла са Шербуршким кишобранима (Les parapluies de Cherbourg, 1964) Жака Демија и одмах засијала пленећи својом лепотом и необичном појавом. Полански и Буњуел су међу првима пренели њену неисцрпну имагинативну појаву у ремек-дела седме уметности. Током дуге каријере ова сјајна глумачка икона показала је интензиван и поливалентан опсег креација у више од стотину филмова, пише Цветковић и подсећа да је овдашња публика лично могла да се увери у њен лежерни и мистични шарм када је 2005. године отворила Фест.

Уз програм Мелвил на бис Александар Саша Ердељановић у тексту “Американац у Паризу” пише о редитељу и глумцу Жан-Пјеру Мелвилу (1917–1973), духовном оцу француског „новог таласа”, али и великом обожаваоцу свега америчког, од филмова до стила живота. “Објективно посматрано, Мелвилови филмови нису били ни амерички ни француски, већ само мелвиловски. Сабравши у својим делима најлепше елементе америчких филмских узора и стопивши их са специфичним француским погледом на свет, Жан-Пјер Мелвил поставио је темеље модерног европског криминалистичког филма”, оцењује Ердељановић.

Истим поводом објављен је и текст “Зовите ме Мелвил” некадашњег управника Музеја кинотеке Динка Туцаковића, написан у време Мелвилове ретроспективе 2003. године. Туцаковић анализира опус “аутора коме су филмове посвећивали Тарантино и Ву, који је утицао на филмаџије у дијапазону од Џордана до Шијана”, а за врхунац сматра ремек дело Самурај (Le samouraï, 1967), описујући га као античку драму на асфалту Париза.

О утицају Мелвила на Џона Вуа пише Ненад Беквалац, уз циклус Шок коридор представља: Херојска крвопролића Џона Вуа, те цитира редитеља из Хонг Конга: „Као и код Мелвила у мојим филмовима ликови су у константној борби између добра и зла, а понекад чак и најгори гангстери могу се понашати на најплеменитији начин“. У обимној студији Беквалац истиче да је Ву редитељ “чије су кореографије у акционим филмовима без премца а ватрени окршаји достижу митске размере”, човек који “креира балистичке балете”, али и аутор коме “Холивуд није дозволио да буде свој”.

Један од најинтригантнијих аутора савремене филмске сцене у Немачкој Фатих Акин у разговору са Сандром Перовић признао је да га интересују табуи. “Кад год је нешто забрањено, претворим се у радозналу мачку, желим да сазнам више о томе”, рекао је он поводом филма Рез (The Cut, 2014), о геноциду над Јерменима. У овом интервјуу Акин је говорио о свом ранијем опусу, као и о најновијем филму Ниоткуда (Aus dem Nichts, 2017), на тему неонацистичког тероризма, сарадњи са Дајаном Кругер, која је за улогу у том филму, лик огорчене мајке чије је дете убијено у бомбашком нападу, проглашена најбољом глумицом у Кану.

Бојан Слачала, музички и ликовни уметник, оснивач бендова Artan Lili и Stuttgart Online, саставио је листу за програм Мој избор за овај месец. У интервјуу за “Кинотеку” објаснио је да је филмове бирао на основу импулса и емоција, да код старих мајстора цени дух, стил и шарм, а пре свега добру причу, али и да без јаке и упечатљиве музичке теме нема великог филма, што се у домаћој кинематографији, према његовом мишљењу, не схвата у довољној мери.

У оквиру пројекта Vip Кинотека 31. јануара биће приказан дигитално рестаурирани филм Кад будем мртав и бео (1967) Живојина Павловића, а часопис преноси критику коју је о том делу објавио Богдан Калафатовић у “Књижевним новинама” 1968. године. “Потпуно окренут животу, готово до понирања у вртлоге којима нас он тако често изненађује, филм Кад будем мртав и бео рађен је без икаквих уступака, са жељом да се избегну компромиси било какве врсте. Због свега тога, тужна одисеја Џимија Барке, урамљена у кадрове овог филма, на крају добија своју неочекивану жестину и снагу, и то највише захваљујући примерено оствареном складу фактографије и тезе”, оценио је угледни критичар Калафатовић.

Истакнути филмски сценограф Миљен Крека Кљаковић у тексту о свом колеги Вељку Деспотовићу пише о “богатом опусу овог врсног, барокно раскошног филмског сценографа”, коме је посвећена велика ретроспективна изложба у Кинотеци. Деспотовић је “на специфичан, ауторски начин изразио себе кроз компликоване, маштовите, узбудљиве и убедљиве филмске декоре. Својим сценографским решењима успео је да достигне изузетан уметнички ниво, дајући значајан креативан допринос укупном драматуршком и визуелном естетском квалитету”, истакао је Кљаковић.

Поводом циклуса филмова Капетан Нитрат приказује, посвећеног Бориславу Станојевићу, у тексту “Човек са нитратном маском” Иван Вељковић пише о стрипу “Капетан Нитрат”, чији је идејни творац био Станојевић, некадашњи управник библиотеке Југословенске кинотеке. “И поред свог несебичног и енормног доприноса српској и југословенској кинематографији, Станојевићев суперхеројски стрип који служи као тема овог текста неоспориво је његов крунски врхунац, његов магнум опус”, сматра Вељковић.

“Алхемичар светлости” наслов је текста Александра Ердељановића о Жоржу Мелијесу, који је био редитељ, глумац, сценариста, продуцент, сценограф, директор фотографије, фотограф, сликар, илустратор, механичар, мађионичар, илузиониста, власник позоришта и “у сваком жанру створио нешто чудесно и генијално”, а чији ће филмови бити приказани у програму Нема среда.

Једну мало познату тему обрадио је Милош Војиновић у опсежном тексту „Биоскопи за време окупације”. У периоду од маја 1941. до почетка октобра 1944. године биоскопски живот у Београду био је богат, мада су на репертоару могли бити само наслови чије је приказивање одобрио немачки војни заповедник, те је доминирала немачка кинематографија, затим италијанска и мађарска. Лист „Ново време” забележио је да београдска публика највише воли веселе музичке филмове. Међу више од 400 дугометражних играних филмова приказаних током окупације један од најгледанијих био је српски филм Невиност без заштите Драгољуба Алексића.

Наставак фељтона Ксеније Зеленовић о филм ноару бави се гашењем класичног ноара, његовом последњом фазом, третманом у окриљу Холивуда и студио система, затим Новог Холивуда, жанровским трансформацијама и мутацијама ноара, као и почетном фазом неоноара.

Слободан Аранђеловић представља јануарски програм Београдског филмоплова, на основу своје књиге у припреми о биоскопском репертоару из првих 20 послератних година “Филмски водич Београда (1944-1963)” и посебно истиче мађарско остварење Вртлог (Körhinta, 1956) Золтана Фабрија, праву реткост на домаћем репертоару – либански филм Ка непознатом (Ila ayn, 1957) Жоржа Насера и индијску епску драму Мајка Индија (Bharat mata, 1957) Мехбуба Кана.

Поводом 80. годишњице филма Снежана и седам патуљака (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937) Давид Кецојевић већ у наслову истиче да је то “Филм који је променио Холивуд и освојио свет”, те да је пројекат који су називали лудост Волта Дизнија доказао како “звучни дугометражни анимирани филм, осим што може забавити, може и успешно парирати драматургији дугометражних филмова”.

Рубрика Музика на филму доноси критику америчког трилера Трагови у снегу (Wind River, 2017) Тејлора Шеридана, за који су музику компоновали Ник Кејв и његов стални сарадник Ворен Елис. “Партитура за Трагове у снегу је импресивна, креативно осмишљена, аутентична филмска музика, можда најбоља коју су Кејв и Елис до сада компоновали и продуцирали, а која одскаче од савремене холивудске мејнстрим партитуре”, оцењује Александра Ковач.

Рубрика Са полица библиотеке овог месеца издваја књигу “Савремени шпански филм”. Портрете 11 редитеља и разговоре које је с њима водио Мигел Хуан Пајан, стварајући сложену слику шпанске кинематографије крајем 20. и почетком 21. века, објавио је 2004. “Клио” у преводу Јелене Петровић. Међу одабраним редитељима су добитници Златног печата Кинотеке Карлос Саура и Фернандо Труеба, као и оскаровац Педро Алмодовар, затим Алехандро Аменабар, Бигас Луна, Алекс де ла Иглесија…

Рубрика Трагови на филму доноси текстове о глумцима и редитељима који су недавно преминули, а међу њима су Роберт Хирш, Шаши Капур, Џони Халидеј, Ули Ломел, Алан Жесуа и Ентони Харви.