Часопис Кинотека наставља да се бави филмском прошлошћу, али и савременим феноменима, пратећи дешавања на домаћој и иностраној сцени. Тако се у 16. броју могу прочитати текстови о великом редитељу Џејмсу Ајворију и о звезди из периода немог филма Луизи Брукс, о предратној српској продуцентској кући Артистик филм и о третману Афроамериканаца у Холивуду. Ту су и интервјуи са креативним менаџером агенције „Њу момент“ Лазаром Саканом и британским глумцем и редитељем Рупертом Еверетом, фељтон о Славку Воркапићу.
Уз циклус Великани светског филма о Џејмсу Ајворију пише Златко Видачковић, уметнички директор Пулског филмског фестивала, на којем је славни амерички редитељ 2011. добио Златну арену за животно дело. Ајвори је током полувековне каријере поставио високе стандарде књижевних адаптација, режирао филмове рафиниране визуалности, те суздржане и ефектне глуме, опирући се свим актуелним филмским трендовима, пише Видачковић и наводи делове свог разговора са Ајворијем о његовим уметничким и животним ставовима.
Програм сталног циклуса Кинотеке Мој избор за април је саставио креативни менаџер агенције „Њу момент“ Лазар Сакан. На његовој листи су филмови специфичне поетике које описује као ишчашене и као оне који су у њему пробудили неку емоцију, изазвали смех, тугу или провокацију. У интервјуу за наш часопис Сакан истиче да би га интересовала кампања за већу посету домаћим биоскопима, а коментарише и начин гледања филмова у Америци.
Сандра Перовић је разговарала са Рупертом Еверетом, британским глумцем, али и сценаристом и редитељем филма о последњим данима Оскара Вајлда „Срећни принц“, приказаном ове године на Санденсу и Берлиналу. Еверет, који је имао проблема у каријери када се декларисао као хомосексуалац, каже да му ова прича о Вајлду пружа осећај охрабрења и енергије да настави. Указујући да људе широм света гоне због уверења, народности, вере, сексуалности, додаје да је то заправо филм о човечности и о томе колика јој је цена. Чека нас велика борба, али много смо и постигли за сто година, од времена када речи геј и хомосексуално нису ни постојале, изјавио је Еверет.
Априлска Нема среда посвећена је глумици Луизи Брукс. Александар Саша Ердељановић у тексту под насловом „Америчка венера“ цитира два опречна става: „Ниједна жена није исијавала толико магије, нити је имала такав глумачки гениј“ (Адо Киру) и „Чаробно празно“ (Џорџ Кјукор). У исцрпном приказу каријере Луизе Брукс Ердељановић оцењује да је била „необично сензуална особа која је у својим филмским ролама спајала антиподе, наивност и фриволност“, а такође „премодерна за време у коме је живела и радила, с вишком интелигенције, самосвести и слободе“.
Божидар Марјановић уз програм Документарни четвртак у тексту „Српски документарни филм у Краљевини Србији“ пише о Артистик филму, једном од најзначајнијих српских филмских предузећа у Краљевини, које се бавило, пре свега, производњом документарних филмова и журнала, а водили су га Андреја Глишић и Зарија Ђокић. Марјановић пише и о Станиславу Кракову који је у продукцији Артистика режирао филм За част отаџбине, као и о Максу Калмићу, аутору филма Прича једног дана.
„Црни и поносни“ наслов је текста Димитрија Војнова који анализира заступљеност Афроамериканаца у холивудској продукцији некад и сад. У Холивуду је десегрегација одавно извршена, уследио је blaxploitation као покрет филмова намењених искључиво црној публици, затим су дошле црне звезде Еди Марфи, Дензел Вошингтон, Вил Смит, редитељ Спајк Ли, али су данас Афроамериканци поново мање заступљени. Разлог је, сматра Војнов, то што се Холивуд све више ослања на приходе ван Америке, где филмови с црнцима слабо пролазе. Међутим, овогодишњи импресивни успех екранизације Црног пантера показује да се глобално припрема терен за промену парадигме.
Поводом наставка пројекта Vip Кинотека дигиталном рестаурацијом филма Маратонци трче почасни круг Слободана Шијана, часопис преноси две критике из прошлости. Небојша Ђукелић писао је у НИН-у 1982. да „Шијанова редитељска вештина, знање и прецизност, уз особени Ковачевићев хумор, у довољној мери обезбеђују овом филму место у најужем врху овогодишњих домаћих кинематографских домашаја”. Ненад Полимац у тексту који је објавио Студио, 1984. године, оцењује: „Захваљујући жестокој Шијановој режији, досљедном ироничном свјетоназору, живописности протагониста, амбијената и ситуација, цијели је филм тако атрактиван да се повремено учини немогућим како је уопће поникао у југославенској кинематографији”.
Рубрика Филмска музика бави се филмом Луке Гвадањина „Скривена љубав“, за који је сценарио писао Џејмс Ајвори. Музички супервизор Робин Ербанг одлучио је да уприличи саундтрек комбинујући класику, сензибилитет времена у ком се радња дешава и издашност кантауторског израза данашњице. Како оцењује Урош Миловановић, то је резултирало изузетно узбудљивим албумом на ком се ненаметљиво прожимају класичне деонице Баха и Равела с постмодернистичким делима Џона Адамса, Рјуичија Сакамота и општим местима из историје популарне музике.
Фељтон о Славку Воркапићу, „Југословену који је задивио Грифита и Чаплина“, наставља се разговором који је са њим водио Влада Петрић почетком 50-их година прошлог века. Теме су биле аматерски рад на филму Hollywood Extra и могућности експерименталног филма. „Јасно је да филмска техника користи уметнику да у потпуности реализује своје замисли. Али недостатак технике, с друге стране, нагони редитеља да управо маштом замени технику, да нађе решења чија ће вредност бити у њима самима и у њиховој пуној уметничкој снази“, говорио је Воркапић.
У рубрици Са полица библиотеке представљен је „Критички водич кроз српски филм 2000/2017“ чији су аутори Ђорђе Бајић, Зоран Јанковић и Иван Велисављевић, а издавач Филмски центар Србије. Најновија историја домаће продукције дугометражног играног филма дата је у овој значајној и занимљивој књизи као складан мозаик фактографије и вредносних судова, објективне анализе и личних погледа тројице критичара.
Часопис и у овом броју доноси низ In memoriam текстова – о композитору Џону Морису, глумцу Олегу Табакову, редитељима Фолку Квилићију и Луису Гилберту, као и о српском филмском организатору Михајлу Ћирину Ћиронију.