Шестог јуна 1896. године (по новом календару), у дворани „Код златног крста” на Теразијама одржана је прва филмска пројекција у Србији и на Балкану. На представи која је трајала двадесет пет минута филмове су приказивали представници компаније „Браћа Лимијер”, Андре Каре и Жил Жирен. У Београду су боравили двадесет пет дана, да би се Андре Каре поново појавио у српској престоници неких осам и по месеци касније, у тренутку када се у Србији прослављао државни празник, Дан проглашења Србије за краљевину, чија је петнаестогодишњица била 22. фебруара (по старом календару).

Андре Каре у Београд је стигао 16. фебруара и одсео у Хотелу „Гранд”, на крају Кнез Михаилове улице. Пет дана касније у „Београдским новинама” освануо је оглас у коме је стајало да ће од следећег дана, суботе, „у сали код ’Хајдук Вељка’ бити представе чувеног синематографа – Лимијера из Лиона”. Због огромног интересовања публике, гостовање „синематографа”, који су новинари крстили као „најновију творевину људског разума”, два пута је продужавано, а последња пројекција после пуних тридест осам дана одржана је 31. марта 1897. Између 1. и 12. марта Андре Каре је са својим засада непознатим помоћником, или помоћницима, отишао из Београда и по свој прилици приказивао филмове „Браће Лимијер” у више градова Србије. Засигурно се зна да је један од њих био Шабац. Но повод за овај текст није друго гостовање филмова Лимијерових у Београду и Србији, већ податак да је Андре Каре тада снимао филмове, који су потом приказивани у биоскопској сали у кафани „Хајдук Вељко” (такође у Кнез Михаиловој улици), познатој и у каснијим временима.

Иако је српска штампа из оног времена изузетно проређена, на основу појединих њених навода утврђено је да су неке „српске сцене” први пут приказане 13. марта, што је повод и овогодишњег великог јубилеја – сто двадесет година од првих филмова снимљених и приказаних у Београду и Србији – који се обележава у организацији Југословенске кинотеке. Претпоставља се да је Андре Каре за првих пет дана свог боравка у Београду (закључно с државним празником 22. фебруара) снимио најмање пет филмова: Излажење радника из фабрике дувана (или Излазак радница из монопола дувана), Трамвајска станица на Теразијама (или Теразије), Калемегданска шетња, Повратак краљев из Софије (или Повратак краљев из Софије на нашој  железничкој станици) и Полазак краља Александра Обреновића из двора у Саборну цркву (или Свечаности 22. фебруара) – два снимања.

Међутим, Андре Каре је, по свој прилици, филмове слао на копирање у централу куће „Браћа Лимијер” у Лиону, одакле су тек за отприлике две недеље могли да се врате у Београд и прикажу публици. На основу каснијих текстова у штампи, зна се да су два од тих филмова сигурно приказана: Излажење радника из фабрике дувана и Трамвајска станица на Теразијама. Кад је реч о осталима, могуће је да су, што се често дешавало у оно „херојско доба” почетака кинематографије, технички били неуспешни, те да због тога нису могли бити приказани. Постоји могућност и да су ипак приказивани, али да за то нема доказа јер су сачувани само поједини бројеви ондашњих београдских дневних листова.

Иако се сматра да је фонд „Браће Лимијер” (активни као продуценти само у првих десетак година кинематографије) са близу деведесет одсто наслова (који се налазе у каталозима њихових филмова за сваку појединачну годину) међу најочуванијима из тог периода, сви филмови које је у Београду са сарадницима снимио Андре Каре воде се као нестали. Ниједан покушај да се пронађу до данас није дао жељени резултат, а занимљиво је што се уопште и не помињу у званичним каталозима „Браће Лимијер”. Наш познати историчар филма Дејан Косановић правилно је, чини се, закључио да ти, као и многи други тада снимљени филмови с „домаћим темама”, нису ушли у званичне и признате каталоге „Браће Лимијер”, вероватно зато што технички нису били успели, па нису ни могли да се продају и приказују, а могуће је да постоје и неки други разлози које засада не знамо.

Обележавање тог значајног догађаја које, нажалост, неће бити пропраћено приказивањем „изгубљених” филмова, ипак ће бити свечарско јер у посету Југословенској кинотеци стиже Ерик ле Рој, председник Светске федерације филмских архива (FIAF), који је иначе и шеф Одељења за приступ, унапређење и обогаћивање колекције француског Националног центра за филм и анимацију (CNC), уз Француску кинотеку једног од два највећа филмска архива у земљи настанка кинематографије. Тај угледни филмски архивиста, који је председник Федерације светских архива у другом мандату, први пут као челник те установе долази у Југословенску кинотеку. Осим наше нове управне зграде, обићи ће и Архив Југословенске кинотеке у Кошутњаку, а присуствоваће и обележавању нашег значајног јубилеја 13. марта увече. У то име из његове матичне кинотеке добићемо за приказивање новоизрађену, рестаурисану филмску копију класичног дела француске кинематографије Војска у сенци (L’Armee des Ombres) из 1969. године, у режији Жана Пјера Мелвила, с Лином Вентуром, Симон Сињоре и Полом Мерисом у главним улогама.

Александар Саша Ердељановић